Нова искра

— 265 -

били дужпи вршити војничку службу, има у њих врло мало а то су све само туђини насељеиици. Сваки сељакграничар или задруга грапичарска добијала је посебно земљиште да га обрађује, да се њим храни; али и поједине регименте имају пространа земљишта и шуме. Земљишта се не сиеју продати, ма га и не било довол,но за обраду. Све породице једне задруге ручају за једним столом и одевају се истом робом, коју справљају жене. Свака породица има свој стан, али на ручак скупљају се све. Старешииа управља имањем и љега слушају сви. Војничка област заједно је и управпа и судска. Имовћном заједничког ]>егимента' управљају нарочити оФицири и одређују појединим кућама огрев и дају земљишта под кирију. Они беру и порезу, која износи за једно јутро 15 пара динарских и за једно јутро шуме или ливаде 20 пара. ОФицири и подофицири скунљају плату из^ доходака регименте; ова је плата често тако малена, да се њом не могу подмиривати трошкови. Простаци не добијају никакве плате, него уживање земљишта доста је, да очува живу главу. У мирно доба чувају граничари међу а у ратно доба половица људи иде у рат све од 16. године до оног доба, у којем су људи неподобни за тај посао. Кад је Француски отииач г. 1809. заузео Хрватску, он је ово уређење очувао, шта више хтео је да га рашири у свим илирским земљама. Вато је изабрао г. 1813. до шест стотина младића, које је дао спремити у војничким школама у „81 Суг.-у" и » 1 ј ;| Шсће-у". Бојничка стега тако је тесногруда, да ограничава чак и развитак природне даровитости. Таква управа примериа је за необразовану светину, али она загушује и сав прогрес државни и материјални; спутава силе духовне и спречава образованост. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

Наћве*) 6АВВ1Е1.Е п АМЏМ210

им чу лупу штака, Л.ука разрогачи очи и управи их, ватрене и мутне, ка вратима очекујући: да се брат појави на прагу. Цело лице, измршавило од бола, унакажено од грознице, покривено црвеним бубуљицама, задоби на један мах израз љутине и готово гнева. Он конвулсивно дохвати мајчине руке, вичући промуклим и ослабелим гласом: — Истерај га! Истерај га! Нећу да га видим. Разумеш ли? Нећу да га видим; никада више. Разумеш ли? Речи га загушише. Он чврсто стискиваше материне руке, кашљући са великим болом, а кошуља на грудима тресијаше му се и ио мало се отвараше при еваком нанору. Уста му беху надувеиа, а исушене бубуљице грађаху му ио бради као какву красту која пуцаше и крвљаше иосле сваког напора. Мати се труђаше да га умирг — Да, да, сине мој. Нећеш га витпе видети. Урадићу као што ти желиш. Истераћу га. Ово је твоја кућа, сине, само твоја. Чујега ли ме? Лука јој кагаљагае у лице. — Сад, сад, одмах — говораше он, са неком свирепом упорношћу, подижући се из кревета, гурајући мајку ка вратима. — Да, сине мој. Сад, одмах. Чиро се нојави на прагу, одупирући се штакама. Он беше сухоњав, велике, тегаке главе. Еоса му бегае тако нлава, да готово изгледаше бела. Очи му беху благе, као у каквог јагњета, плаве, међу дугим, светлим трепавицама. Улазећи, не рече нигата, јер беше нем, због капље. Али виде болесникове очи, које га посматраху, непомичне и свирепе; заустави се на сред собе, опирући се о

Агнаутка из Миридита

*) Тм МаЛса, из збирке 1л Ш^еИе пе11а Ревсага, МПапо, Тгеуез, 1902.