Нова искра

- 208 —

узајамно разне обичаје једни од других, тако нестаде н те разлике. Сем тога и ородисмо се. Многа јо млада Босанка остала овамо, кад се те породице носле окупације, вратише на своја огњишта. Од то доба често се походимо и састајемо. Ја имам тамо многе своје познанике, којих се врло радо сећам, јер су то збиља честити и поштени људи. Данас ми дође Јевто из Црниљева. То је мој давнашњи познаник. Већ је обелио сав, али ја, га памтим кад још беше црних власи и кад га донеше рањена у нашу школу где је била болница. Као да сад гледам тако ми је пред очима његово велико црно око, које те чисто пресеца, и које као да стојаше у онреци са оним осмејком на лицу. Одговарао је тихо доктору на питања и седео сасвим мирно док су му вадили размрскане кошчице из ноге. Кад су га хтели наркотисати, он јо одбио и рекао : — Дајто ми само моју лулу. И гледао је шта раде не јаукнувши само што је кад и кад намрштио чело. Није био лоп, али у погледу и осмејку, у свему бићу њогову беше нешто што је привлачило свакога, те си му прилазио с неким поверењом. Што је мене зближило с њим то је његова лепа прича. Што тај човек уме да прича, то нити сам кадгод чуо нити ћу чути. Јамчим да, кад би стенограФ ухватио његову причу, не би било никакве потребе догонити је, можош с њом одмах у штампарију! Можеш мислити како сам се обрадовао кад сам га видео. И ако је оболео, није се ништа ироменио, онако исто прав стас, још држећ и у снази. са истим оним осмејком. Нисмо се виделп толике године, али чим уђо у собу, нознао сам га. — Јеси ти, Јевто ? — Ја сам. — Шта радиш. човече ? — Хвала Богу. — Ниси се променио ништа. Богмо ти јеси. Да смо се где сроли, ја те ие бих познао. — Јссу ти здраво код куће? — Богу хвала, добро смо. Како је код вас, у Босни. Он одману руком. — Како ? А како може бити ? Про смо со поздрављали са „помоз' Бог!" а сад са „добар дан!" Дошао Швабо па дотерао све по своме калупу. — Седи. Ои седе. Ја га понудих дуваиом и кавом, јер сам знао да он то обадвоје воли; сем тога наредих те донешо мало н ракије, колико да се почне разговор. Он је по своме старом обичају иравио цигарету и иалио пуштајући лагано димове који со дизаху у плавичастим колутима изнад главе његово. — Шта ти радиш?

— Ето седим. — Грехота је седети у соби на овако леном времену. — Био сам ја и у пољу. — Кажу да си много био болестан. Био сам, али сад је, хвала Богу, све добро* Чујем код механе, да си ту, па рекох: идем вала да га видим. Ко зна кад ћу се опет наканити. Нешто сам се уленио иа ми се не иде од куће. Остарило се вал,да, шта-ли! Сад, да видиш, и не могу нешто ни да радим. Гледам, пао ми ироштац, а мене мрзи да га дигнем и понлетем; а некад бих у ватру скочио само да ми ништа у штету не оде! Шта ћеш? . . . — Јеси ли у задрузи? — Па и немам ти много задругара. Брат ми је умро одмах по новратку. Оие две девојчице његове разудао сам, а од моје деце само су ми Оима и Пера код куће, а Јеврем јо у Шаицу ћурчија. Па сам се кренуо да га видим. Он кући не сме. — Што ? — Због војске. Није хтео да служи војску. „ Нећу вели — да служим Швабу!" Сад овамо не сме, а ја морам њему ако хоћу да га видим. Пре ми је било лакше: мога-о сам га видети сваке године о Ускрсу, Тројицама и на Павлов-дан. Пређем иа Рачу те со састанемо, али Швабо и то украти. Не да пасоша. — Славе ти, Јовто, право ми кажи како сад жнвите? — Вар ту може бити речи о животу? Не смеш се казати да си Србин. Неће те баш зато нико ударити, али ако србујеш, онда за те иома правде. Ама где може уштинуће те, не може те то на лијо проћи! Па иосле, брате, и позавађаше нас. Што је год онако отреситијих и виђенијих људи, власт их некако привуче себи. Ти знаш лудог Србина. Учини му једанпут добро, на си му везао ругсе. Власт то иекако увидела, па све што је виђеније нозове ти на неку част, те неком учини овде, неком опдо — тек свакоме, коме је учинила, после запуши уста. Ми, други, којима не чине него нас витлају свом оштрином својих закона, ми почесмо да се туђимо од оних којима су милостивији. Па данас реч, сутра реч, прекосутра со споречкамо а наскоро и завадимо. Сад смо ти завађени и подељени. И гори смо душмани једни другима од заклотих душмана,. — Бога ми то не ваља! Па зар ви но увиђате то. — Увидели смо кад се већ позавађасмо. Али тада је већ било доцкан. Толико смо зла јодни другима починили да се више нисмо могли ни мирити. — А где су вам свештеиици? — Какви свештеници! С њима се још горе поступа него с нама ако реве у страну. Ено ти веселог поиа Рајка. Саранише жива човека. Отеше му и парохију, и апсише га, и прогонише га. Сад нема човек хлеба да једе. Па занемео. Ако га што и запиташ, а он ти шануће: „Утопли језик! Бог ти је створио зубе да, за њих језик заклоииш! Убодеш се у погу, па то покријеш чараном; али