Нова искра

- 269

кад се иа језич убодш, оида ти нико пе иоможе!" Ш онда одмах бежи те се склони да само не би с киме говорио. — Па, то, како ми причаш, све убијено? — Тако изгледа; али није. То је церова жишка под нухором. Ако се Шваба лати да је узме, грдно ће со опрљити! — Како то ? — Како? Ти знаш, народ миого трпи, али има Бога па му бар очува памет те је не изгуби. Да ти причам само шта се десило пре неколико месеци у једном селу близу Оарајова! Вапали цигару, повуче неколико димова, напи се мало ракије па поче иричу. Неки сељак, име му Јован, крене со једног петка кад је марвени трг и потера једног вола на пијац у Сарајево да прода, јер му је требало пара да плати иорезу. Марвинче животно, готово гојно, али га он пе може нродати, није што се није могао погодити, него што иико и не запита за цену, Јован се врати кући. Другог петка крене се онет на трг. Исто тако. Трећег петка дигно се опет. Џоњао је ваздан на пијацу, ама нико но приђе ни да се иашали! Криво би Јовану па рече: „Вала, да ми ко само приђе, и запита, не бих се цењкао с њим: дао би му пошто ои хоће!" Али како нико не приђе, он се крену и гладан и зловољан кући заклињући се да више на пијац неће излазити. У тај мах рупи изнонада један човек иреда њ. „Куд водиш тога вола?" — упита га: „Кући" — рече Јован зловољно. — „Је л ти на продају?" Јован га погледа да види да му се не подсмева. „Јесте" — рече. — „Пошто ?" — „Педесет ооринти." — „Добро, новеди овамо." Јован нође за њим, сиђе с друма па пођоше неком сгазом, најпре кроз један шумарак, па онда уђоше у шуму. Овај иде апремишља: „Куда ли он то мене води?" Отадоше пред једну пећину. Онај човек гурну камеп један и отвори се пролаз. Он поће напред а Јован за њим водећи

< )

< > >

Арнаутка из Враце

вола. Пећина изнајпре беше као и свака пећина, док ти се наједаннут развиди, зидови. засјашо са свију страна то Јовану засенише очи толико да их мораде руком заклопити. Кад скидо руке с очију, а око њега врви свет као на каквом сабору. Он погледа око себе и познаде двојицу што му иђаху у сусрет: једно беше пои Павле из његбва села, а друго неки Ордан. Поп Павле му приђе и прошанута: „Од куд ти овамо?" — „Продао сам вола ономе. Него од куд ти и Срдан овде кад сте ви помрли?" „Пази добро и немој да примиш од онога паре у банкама, подвалиће ти!" — рече поп. — „А ко је ои?" — упита Јован. — „Ђаво! Иди наплати се, али тражи све у сребру, па се брзо врати, ми ћемо те чекати." Јован опет пође док се онај окрето и нружи му педесетицу. — „Нећу — рече Јован — дај ми у сребру". Овај га погледа иснод ока, али ие рече ништа него му исплати. Кад се Јован врати он нађе поиа и Ордана где стоје и чекају га. — Јеси наплатио у сребру? пита поп. — „Јесам" вели Јоваи. — „Сад иди рече ноп — и кажи свима гдв си нас видео и реци: да Ке сваки овамо доКи који је владин измеКар као што смо били ја и Срдан." — „ Нећо ми веровати кад им то кажем!" — рече Јован. „Дај једну твоју форинту" — рече пон. И на њој написа својом руком : „Не будите владини измећаријер пете иосмрти иасти ђаволу шака. Лош Павле". Јоваи носа ту Форииту свуда и показује сваком живом. И власт га је нрозивала те је гледала иснис на новцу. И да видиш, свет се нрилично тргао. Још је мало носедео Јевто, али мене много занимаше сама прича те се замислих. "Ето како постају народне приче! — рекох сам себи. Јевта се поздрави и одо рекавши да ће се навратити. Ако ми буде што инторосаитио испричао ја ћу испричати теби и тво.јим читаоцима. А дотло, буди здрав и весео СВ0М к Ј & н к V