Нова искра

271 —

се чсло прошло преко темена, па етшке натраг чак до бело као снег огрлице, сећао би се све чешће, да се свакојако треба већ решити и — ожонити. Тим пре што је још увек осећао нрема женскињу велику наклоност. Једног вечера, кад се скупило више друштва но икада, једна од млађих госпођа, разгледав дивотне салоне, узвикну: „Да красних слика!... Елегантних, глатких паркота! Ала ће срећна бити жена господина адвоката . .." — Ако јој само буду довољни глатки паркети, на да будо срећна — примети полугласно један од адвокатових нрисних пријатеља. У сали насга жагор и општа веселост. Господин Тома осмехну се такође, али од оно доба, ако би му когод споменуо за женидбу, махао би немарно руком, говорећи: — И, и, и ! . . . После овог времена обрија бркове и нусти велике бакенбарде. 0 женама изражавао се увек са великим поштовањем, а за њихове махне гајио је вазда дубоку снисходљивост. Не надајући се више ничему од света, јер је и праксу био већ напустио, цео свој мирни живот носвети адвокат леним вештинама. Лепа слика, добар концерат, нов комад у позоришту беху као неки киломстрални стубови на путу његова живота. Није лудовао, није се заносио, али је — уживао. На концертима бирао је себи увек место далеко од позорнице, да слуша музику, а да не чује вреву и да не гледа артисте. Ако је ишао у позориште, познао би пре тога нов комад, да би могао пратити игру глумаца без одушевљене страсне радозналости. Слике је гледао онда, кад је било на изложби најмање света, а у галеријама читаве часове. Ако му се шта донадало, рекао би: „Знате ли, господо, да ово није баш тако рђаво!" Био је из реда оне неколициие, који први угледају нов таленат. Али никад не осуђиваше слабе творевине. — Чекајте, можда ће се развијати, док се усаврши, говораше када су други кудили уметника. И тако Господин Тома беше увек снисходљив према људском несавршенству; о преступима никад није волео да говори. На несрећу, пошто нико од смртних није без махна, ни Госп. Тома није био без њих. На пример, — мрзео је пре свега верглове и верглаше. Чим би зачуо на улици глас вергла, убрзавао би кораке и за неколико часова губио своје добро расположење. Он, човек миран, жестио би се; онако тих, као што беше, викао би; онако нежан — тресао би се од гнева, чим зачује вергловске тонове. Ово му беше слаба страна и чак се није усиљавао да то крије. — Музика је, говораше врло узбуђен: најсуптилнија суштина духа; у верглу пак овај дух постаје ®унк-

ција махине, управо оруђе за убиство. За то верглаши и нису ништа друго већ зликовци! Најзад — додавао је — вергл ме раздражује, а ја имам само један живот који нећу да истрошим на слушање овако гадне музике. Неки злобник, знајући за адвокатову одвратност према верглу, измисли несрећну досетку — и .... посла му под прозоре два верглаша. Господин Тома се разболо од силног гнева и узбуђења, а иотом нађе кривца и позва га на двобој. Због оваке маленкости морао је имати посла и суд части да би се спречило проливање крви. Кућа, где становаше адвокат, беше препродавана неколико нута. Разуме се, да је сваки нови газда сматрао за своју дужност, да свима повиси кирију, а пре свију Госи. Томи. „Меценас" са потпуном резигнацијом плаћаше повишицу, али под погодбом, која беше чак забележена и у уговору: да верглови не смеју никад свирати у овој кући. Независно од ових контрактуалних ограда, Господин Тома звао је к себи сваког новог вратара и вођаше с њим од прилике овакав разговор: — Чуј ме, брајко! Еако ти је име ?. .. — Казимир, господине! — Дакле, чуј ме, Казимире! Кад год се будем доцкан кући вратио, ти ћеш ми отворити канију и добићеш од мене стопарац. Разумеш ?. .. — Газумем, милосгиви госнодине! — - Сем тога, добијаћеш од мене сваког месеца но 6 динара, а знаш ли зашто? — Не могу знати, светли госнодине, — одговори силно тронути вратар. — За то, драги мој, да никад не пушташ верглаше у наше двориште. — Газумем, милосгиви, светли госнодине! „Меценасов" стан имао је два одељења. Четири веће собе беху с уличним прозорима, а две мање са дворишним. Лепши део стана беше удешен за госте. Ту биваху концерти, долажаху клијенти и становаху адвокатови познаници или рођаци са села. Сам нак Господин Тома појављивао се тамо доста ретко и то бамо да се увери, да ли су добро углачани наркети, избрисана прашина и да ли није повређен намештај. Своје пак цело време, сваког дана, ако није био случајно ван куће, проводио је у собици са дворишта. Тамо би читао књиге, писао нисма, разгледао документе разаих познаника, који га мољаху за савет. Кад није био расноложен да мори очи, седао би на Фотељу снрам прозора и, приналив цигару, удубљивао се у размишљања. Знао је добро да је размишљање велика животна Функција коју не треба да омаловажава човек који мари за здравље. С друге стране дворигата према Ггосподин-Томиним нрозорима, био је стан који се издавао сиротињи. Дуго време становао је онде некакав нижи судски чиновник, али стављен у пензију пресели се у предграђе Прагу. После њега узеде неки кројач у најам те мале собице;