Нова искра

— 275 —

Па шта јс још горе, труба, што со ио каткад одазиваше у верглу, рикала је као беено зверје. Утисак беше одвећ иезгранаи. Адвокат се забезекну. Не зиаде ни шта да мисли ии шта да ради. На махове мало што не помишљаше да се, прелиставајући посмртна наређења душовно оболелог X., њему самом помепгало у глави и да је подлегао халуцинацијама. Али не, то ие боху халуцинације. То боше истински вергл; са исквареним ништаљкама и необично гласном трубом. У адвокатову срцу, у срцу овог благог, попуотљивог, кротког човека разбудишо се од јодном дивљи нагони. Ражљути се на природу, зашто да он није, на примор, дахомејски краљ, који сме да убија

\

своје ноданаке кад хоћо, и помисли с каквим би уживањем умртвио сад оиог злосрећног ворглаша! А ношто се код људи оваког темперамента као што је у Господина Томе, врло лако у гневном заносу нрелази од дрских пројеката на најстрашнија дела, то зато и он скочи ка прозору као тигар и — реши се да изгрди верглаша, најгорим изразима. Већ се наже и отвори уста, да викне: „Хеј . . . ленштино једна! . •. . — кад одједаред зачу детињи гласић. Погледа тамо преко пута. Жала слепа девојчица играше по соби, тапшући рукама. Бледо јој лице зажари се, уста се иасмешигае, а са угашених очију текошо сузе као град. У овој мирној кући, није још та мала грешница никад доживела оволико разних утисака. Како је заносигае по-

грешии звуци Вергла! Како изванредан боше за њу онај трубни рик због којега адвокат мишљашо да ће га ударити капља!. .. Тек како му драго, верглаш, видећи одушевлење у девојчице, поче да лупа својом големом петом о калдрму и да Фијуче као оно локомотива, пре иего што со сретну влакови ... Боже! како тај зна дивно да звижди! . .. У адвокатов кабинет уиаде верни слуга вукући за собом вратара, на узвикну : — Ја сам говорио овој хуљи, милостиви господине, да с места отера верглагаа! Говорио сам да ћо од светлог госнодииа — добијати месечну плату, да имамо уговор...

Али овај гејачина! ... Пре иедељу дана догаао је из села и не нознаје нагае обичаје. Но, али сад слугаај дерагае се лакај, вукући за раме збуњоног вратара: слушај гата ћо да ти каже сам еветли госнодин. Верглага свираше већ трећи комад, тако исто погрешно као и она два прва. Слопо девојче бегае усхићено. Адвокат се окрето вратару и речо са обичном озбиљношћу, ма да је био малко побледео. — Чуј ме, драговићу. . . Како ти је име?. .. — Павле, милостиви господине! — Дакле чуј 'ме, Павле, ја ћу ти плаћати 6 динара на месец, али знатп загато ?