Нова искра

278 —

отровпу течиост ; коју при убоду усипају у рану као и змије својим отровним зубима. Тим својим отровом убијају скорпије све ниже животиње па чак су и човеку у неким приликама штетне. У Јевропи има више ®ела скорпија, а у Србији, колико је данас познато само једна. Скорпије као и стоноге, живе под камењем, у трулом стаблу, у пукотинама па зидовима, по подрумпма и другим мрачним местима. Где их има радо се купе око ватро у пољу. Оне сваком приликом забадају своју отровну бодљу и убод је врло осетљив; место убода поцрвени, а наскоро за тим наступи несвестица, грозница, мучење итд. али жестина ових појава зависи од величиие скорпије, од количине унесеног отрова у крв и од температуре, па зато се у топлии пределима горе пролази од убода скорпијиног него у умереним. Најмање је опасна европска скорпија, а највише азиске и а®ричке. Ситније животињице којима се скорније хране, не могу да избегпу смрт, јер их скорпија неминовно убија једном једином капи свога отрова. Као год скорпије тако исто и пауци нису могли да придобију наклоиост људску; њихова подмуклост, изненадни напади на жртву ухваћену у њихову мрежу и њихова сама спољашност нису могли да покрону у човеку ни естетичног укуса као што бива чак и код иеких змија отровница нпр. коралне змије. И пауци су својим отровом опасни ситнијим животињама а човеку су веома непријатни својим уједом. У нас иема ни опасних паукова као што је нпр. паук-дављач из топлих предела, који са опружеиим маљавим ногама мери 18 см. дужиие, и за кога се вели, да дави мале тице као што је колибри и њему подобни. И наше пчеле и осе имају својих отровних бодља, — жаока — оштријих од сваке игле и стоје у вези са жлездама које луче отров. Њихов је убод познат својим болом и запалењем на месту убода. Више таквих убода могу да буду узрок смрти -— што није тако ретко.

Кукунзаиеки паро*

— ДДФОНС ДОДЕ —

-Т-еХдТ-'

ваке године, о Сретењу, издају провеисалеки песници у Авињону веселу књижицу, иуну пунцату лених стихова и лепих нрича. Сад сам баш добио овогодишњу, и у њој сам нашао једну дивну гатку коју ћу покушати да вам преведем, скративши је мало ... Парижани, пружите своје котарице. НајФиније провансалско брашпо даће вам се овога пута.

Опат Мартин беше парох . . . Еукуњански.

Добар као добар дан, чесгит као злато, оп јо очински волео своје Еукуњанце; за њега би Еукуњан био земаљски рај, само да су га Еукуњаици мало више задовољавали. Али, вај! пауци су плели својо мреже у његовој исповедаоници, а о лепом Ускршњем празнику причешће је осгајало у дну његова путира. Доброга свепггеника ово је веома болело, и он је непрестано просио у Вога милост да не умре док не поврати у тор своје растурено стадо. И сад ћете видети да га је Бог услушио. Једне недеље, после Јеванђеља, Г. Мартин се попе на предикаоницу. — Браћо, рече оп, до воље вам је хоћете ли ми веровати: прошле ноћи, ја убоги грешиик, нашао сам се пред рајским вратима. „Закуцам и Свети Петар отвори ми! „— Гле! ви сте то, добри мој господине Мартине, рече ми он; који ветар вас доиесе . ..? и чиме вас могу услужити ? „— Господине Свети Петре, ви у кога је велика књига и кључ, да ли бисти ми моглн рећи, ако нисам одвећ радознао, колико имате Еукуњанаца у рају? „— Вама не могу никакву молбу одбити, господине Мартине; седите, па ћемо заједно прегледати. „И Свети Потар узе своју добелу књигу, отвори је, и натаче наочари: — Да видимо: Еукуњан рекосмо. Еу . .. Еу .. . Еукуњан. Ту смо. Кукуњан . . . Мој честити господине Мартине, сграна је сасвим иразна. Ни једне душе . . . Нема Еукуњанаца ни колико рибљих костију у једном ћурану. „— Еако! Никога из Еукуњана овде? Никога? То иије могућио! Видите боље. .. „— Никога, свети човече. Видите ви сами, ако мислите да ја збијам шалу. „Ја, тешко мени! стадох лупати ногама и, склопљених руку, запомагати. На то ће Свети Петар: „За Бога, господине Мартиие, немојте се толико кидати, може вас капља ударити. У осталом, ви томе нисте криви. Знате шта? Ваши су Еукуњанци зацело привремено у чистилишту. „— Ах ! смилујте се, велики Свети Петре! допустите бар да се видим с њима и да их утешим. „— Драге воље, пријатељу .. . Ево, навуците брзо ове сандале, јер путовн тамо нису понајбољи... Тако... А сад идите нраво преда се. Видите ли тамо, у дну, на углу? Тамо ћете наћи једна сребрна врата, сва ишарана црним крстовима .. . десно.. . Еуцните, па ће вам отворити . . . Адесијас! Остајте здраво и весело.

„ И ја сам ишао . . . ишао! Какав пут! кожа ми се јежи кад само помислим на њега. Једна уска путања, обрасла трњем, посута црљенком који се светлио, и пуна змија које су пиштале, доведе ми до сробрних врата.