Нова искра

- 282 —

кана; таио су све веће лађе усидроне, јер овде, у Ипору, немамо кеја на је ириступ обалн пемогућ. Има повише лађа спремннх за пут, ако хоћете, дођите да видите кад се кренемо. — А колико има до Фекана? — Око 7 км., друмом, али преко Фалеза, за један час тамо сге. — Ако је по вољи, упаде газдарица, хајдете са мном, ја ћу се кренути по ручку, а ои мора још изјутра. — Е баш вам хвала, одавио сам желео да видим полазак у риболов! Даку ноћ, газдарице; лаку ноћ газда. — Лаку ноћ, господине, лаку ноћ! Пријатно спавање! * * * Још кад сам читао Дотија „ Исландске Рибаре", осгала ми је жеља да видим њихов полазак у риболов. Стога сам једва чекао да сване, а да до неко доба еоћи нисам могао заспати то се већ само по сдби разуме: као сви они који од сутрашњег дана очекују неку велику радост, а ја сам се, заиста, много радовао помишљајући на сутрашњи дан. Скинуо сам се и легао. Немогући заспати, етанем разгледати собу. Два велика прозора гледала су иа море. Нисам га могао видети, јер је било врло облачно, али сам му слушао ломњаву таласа о камениту обалу. Према мени, на зиду, у средини, висио је на дрвеном крсту разапет Исус Христос, саливен од туча. Између врата и леве руке, била му је заденута шимширова гранчица. Десно од крста једна мала икона Исусова, а до ње, једна велика икона на ко.јој стоји забележено: дан рођења и крштења газдаричина и свеиггеников потпис. Лево, мала икона Мајке Божје, а до ње, слична оној првој, престављајући крштење, са даном крштења и рођења газдина. Више Распећа скулптованог, висило је, у великом иозлаћеном раму, гравирано Распеће, а са обе стране овога, у црним рамовима, две велике иконе: лево Исус Христос, десно Богородица. Око скулптоваиог Распећа и оних малих икона, биле су разапете по зиду једне велике бројанице, у облику срца. Сутрадаи видоо сам да су бројанице биле из Лаура, тог Француског аџилука. Сниже бројаница, биле су порећане једна за другим тринајест сличица у боји, представљајући Христов пут на Голготу, а испод ових сличица био је камин. На њему, у средини, опет крст и иа крсту Христос; лево једна Христова статуа од гипса; десно још једна статуа, црна, иеког свеца са малим Христом у руци. На крајевима камина две статуе од позлаћеног гипса, Јованке од Арка, једна с круиом на глави и заставом у руци; друга у оклопу и с мачем исуканим Између њих биле су још две вазне с некаквим осушеним цвећем. До камина је нормандијски орман, а на њему, такође, две вазне с цвећем од хартије и, под великим стакленим ноклопом, па позлаћеном престолу, једаи петодипарац и венчаии венац. Више њих, на зиду, неколико ФотограФија

(газда у во.јничком мрнарском оделу, газдарица као девојка и још неке друге) и три велике иконе у боји. Између прозора био је умиваоник с огледалом, до њега један мали сто и две плотене столице. С друге стране собе, кревет са разапетим иебом од неке црвене вунене материје, а крај кревета ноћни сто и више овога, обавезно, још један скулптован венац. Као што видите, имало би се од чега окитити читава омања црква. Ко жели да види шта ,је Богобојажљивост, треба да дође у ово приморје. * * * Киша и жагор иробудише ме. Било је шест часова. Кад сам сишао у кухињу, већ је цела породица била на окупу. Баш сам стигао кад се домаћии спремао да пође. Изађе мало пред кућу, погледа у натуштеио небо, па се врати и седе на једну изврнуту котарицу. — Баш немате данас среће! Ево где ће киша да вас испрати на пут. —• То нам је баш свеједно, господине; вода је вода, па било она из мора или ова са неба! Мн смо научили да смо увек мокри. — А зар се не бојите рђава времеиа? — А која је вајда бојати се? Не убојасмо се! Уосталом, киша но значи ништа. Ми вам више волимо велики пљусак но мали севорац. — Збиља, а кад сте на океану, тамо, далеко од обала, па кад се усталаса, кад море постаие велико, како ви велите, да ли вас је сграх онда? — Бах! Немамо кад на страх ни мислити. Навика је то, господине, па смо хладиокронији но ви „Парижани" који море са обала гледате. Уосталом, кад наступи велика бура, да више нисмо у стању лађом уирављати, ми ее онда препоручимо Господу и Светој Дови, н то нам је до сад увек помагало. Ово рече, па се саже и пољуби ћерчицу. Она га погледа својим азурним, детињским очима, иа му обави своје ручице око врата; протре мало своје нежне образе о храпову кожу мрнарову и нусти га. Затим приђе синчићу. Ну, овај се беше нешто збунио око једног куханог рака, па ни да погледа у оца. Он га узе у своје развијене руке, протресе га мало, као да му хтеде одагнати мисли од оног рака који сад лежаше полеђушке на поду, и л.убећн га речему: „Сине! иде тата!" па га спусти|на под, а дете потрча раку. Пружи ми руку, ја му пожелех срећаи пут, и он изађе из куће, а жеиу и не погледа! — Е! Зар госпођи не рекосте збогом ? — Видећемо се ми још једном, у Фекану. И оде. А жена? Бар да погледа за њим ! Скупи децу у један крај, на поче да распрема по кухињи. Дуго сам је гледао како весело ради. Дивио сам се храбрости ових добрих људи. — Зар вам није жао ?