Нова искра

281

Затекао еам их пра всЧерИ. Он, око 80 година, обријапе браде и бркова, омален, еувоњав; очп му зедеие као море, — прави поморац. Она, витка, крупна, разговорна, као све жене. А деца? Депа као сва деца, кад их чисто држе и кад не плачу. Постеља ми још није била спремљена, морао сам мало застати код њих. — Седите, господине, сад ћу вам спремити еобу. Ево само да нахраним децу. Знате, трче по цео дан па кад у вече, а они као курјаци — све би појели. Ну, збиља, хоћете ли и ви једну ћасу супе. Није рђава, господине, узмите! Да видите каква је и наша еупа, на селу! Узмите, знате, онако, без церемоније, — као да сте код своје куће! Нудим вам од свег срца, узмнге! Све је ово било изговореко тако свесрдно, да јој нисам могао одбити. Седох за сто, ћаса топле супе већ се пушили преда мном. Деца се прибила једно уз друго, нрестала да једу и нешто шапућу. Млађи, мушкарац, завукао ка жипрст у леву ноздрву а палац у полу отворена усга, па ме посматра. Домаћии, обриса уста убрусом па, пошто ме мало загледа, ослови ме: — А ви мало оставили Париз, па дошли да се одморите и да видите како и ми живимо, ми, сироти поморци? — Зашто сироти? Упитах га ја. — Тежак је то живот, господине! Ето, тек што сам приспео, још ми

ТГо други пут проваљена и похарана Ћ укова радња у З агреву

одећа нуна мора, а већ ми ваља опет на воду. По три четири недеље не видимо земљу, а кад се кренемо у велики риболов, тамо до Лсланда или Нове Земље, прође, Бога ми, по неки пут, и по осам месеци а од земље нигде ни помена. Пма их, авај! који се никад и не врате дома. Па још кад земљу не иидимо, и којекако, али, понекад, нисмо од ње даље од три четири миље, на домаку нам је; по цео даи у њу гледамо, а не може се на обалу. Е! то је најгоре! — Нек је само здравља, господине (у Француској се свакоме вели: „госпођо" или „господине"), свеје лако онда, додадох ја, незнајући шта друго да му речем. Вио сам и сувише уморан. Једва сам чекао да легнем.

— Оно, јест, тако је! А здрав сам, хвала Богу! Ама ипак је тешко. Па онда и ова војска! Ето, ја сам служио тридесет месеца, а мој брат четрдесет. Мога су суседа држали само двадесет и пет. — Еако вам одређују те рокове? Ово га упитах, ма да сам знао закон о регрутовању, упитах га колико да видим шта мисли. — Ја, Бога ми, право да вам кажем, не умем вам то рећи. Тек само знам ово: узму нас на какву ратну лађу и никад нам не кажу колико ћемо на њој остати. По неко проведе све време на Француским обалама — у Тулону, Бресту, Шербуру ... а ја сам чак и Кину видео. Оно, сад ми је мило, ама не би желео да је још једиом видим. Тако, држе нас, држе, па нас тек једног дана отпусте. Кад су ми рекли да идем кући, било је равно тридесет месеци од како су ме били узели на лађу. Не, али што је истина, истина је — нису „лојални" нри одређивању рока! Бога ми, да ма каквог другог рада има дома, не бих више шпао на море. Ето, кад бих само могао да зарадим три ®ранака дневно, ишао бих тамо, видели сте, кад сте улазили у село, у ону ужарницу крај пута, лево, ето ишао бих да плетем конопце, али не плаћају више од два ®ранака дневно, и то о радниковој храни. Мало је! А то је једино што би на дому могао радити. Али да ми није жене и деце радио бих пре овде, у селу, и за толико, но што бих се враћао на море. Ово рече па усга да ми покаже једну кинеску сабљу коју је донеоиз Кине. А колико зарађујете овако, ловећи рибу? — Па, према лову. Отприлике, тако, око 1200 ®ранака годишње. И то имамо два месеца, зими, слободна, те остајемо дома. Сад, ко хоће и за то време да ради, а ја радим кадгод има рада, Бога ми, може да заради овде, у пору, још једно 100 Франака. У том се зачу преко степеница лупа „ сабоа " (дрвених папуча) и указа се газдарица са свећом у руци. — Е! Изволите, господине, знам да сге уморни ! Ако је по вољи, постеља је прострта. — У које ћоте доба, сутра? запитах домаћина. Тако око четири по подне. Кренукмо се из Фе-