Нова искра

289

Београд, октобра 1902. год

НОВА НСКРА

&

Шумар Н — СКОГ МАНАСТИРА

(У(з мојкх успомгна) мклош:]т. ^прковп? ерући се већ од целога јутра ио носледњим огранцима окомите планинс и но готову већ посустао од умора, спустим се око подна преко брве нланинске речице у шуму Н-ског манастира. Још од извесног времена била је тужба у нагаој управи, како се шума Н-ског манастира пемилице соче, услед чега је ваљало учинити увиђај и обуставити сваку даљу сечу. Испевши со потпуно горе на плато, упутим се узаним колским нутем што је водио еамоме манастиру. Вими је то био страшан пут, исиросецан јаругама и раскаљан од многе мокрине, те со њиме једва прилазило манастирском дворишту, али је у толико био лепши и живоииснији у лето. Шарено плаиинско цвеће расло је и с једно и с друге стране његове; тамо се високо уздигла гус/га трава и опде онет рагаирила своју лепу крун умиригаљава јагорчика или се бујно извио жбун дивље руже; ногде се нак свели над њим врхови нисоких растова и букава, те се и нлаво небо једва назире. И заилазећи све дубље у ово безграничио зелено царство, оссћао сам како ми се у срце увлачи иеко нелагодно осоћање од ове мртве тишиие, нешто што ми помињаше на њену тајанственост, и мир, тс сам се клонио и најмања гаугања, да је из дубока сна не нробудим. Па и на нса мога, који је дотле весело нотрчкавао за тичицама, као да је такође утицала ова тајанственост. Он је игаао мирно, тик самога мене, стрижући упшма и нажљиво посматрагае мртво даљно зеленило. То бегае у оно доба, када и ово зелено море спава. Лигаће не гауми својим таласима, гранчице стојо мирне п некреиуте, а високе крунс повиле се и сањиво дремају.

ГГгице се повукле у најгугаће гаипраге и док се женка одмара у гнезду нокрај својих малих, мужјак лено заронио главу испод крила и наслонивши се на какву гранчицу поред њих, прсдао сс и сам одмору. Само сс инсекти осетили живљи. Видећи да јс иримирје настало и осстивши царство своје превласти, разлетели се на чистом зраку, пли беже по чистој и кади®астој маховиии. Само се негде у даљи нротеже гласно куцањс нопостојаног темна; то детлић иеуморно прави своје прстснове на кори, а мало затим одговори му снажаи и оштар клик соколов, гато се поиосио и смело уздиже у плаву висину изнад тихога мора од лишћа. За овим опет наста мртва тигаина. Пут је излазио на чистину; висотш тремови од густих стабала губили су сс све вигае, дрва се прорсђивала и на меето густих и гранатих круна указа ми се дугачка ливада, са које је свеже донирао јак мирис скоро покошеног сена. Овде је и стаза скрстала. Држсћи сс бујнс планинске речице што јс манастиру толике штсте ианосила у данима својо нагле поплаве, пут је кривудао заједио са њоме и нровлачио се као какав конац кроз високо и влажно стење, да сс — нрешавгаи поиово реку — споји са дивним пронланком гато се ненадио показивао испред самога манастира. А тамо у дну његовом дизао се и сам манастир, са два кубета без икаквих снољних украса, но који је ипак величанствсно изглсдао са своје потиуно беле бо.је, са својег високог нозлаћеног крста и оно неколико гранатих мирисних лина што су стајале иред њим. Остали део простора захватали су лево стаиови братије манастира и путнички, а на десној страни била је коњушница и одсљење за осталу стоку. Прско целог дворишта иружао се ред младих воћака и растављао маиастир од осталих зграда. Умор ме беше већ савладао а имајући и оно несноспо осећање гато се зове жеђ, скиием иушку и гаегаир и спустим се на испреплетане корене иеке прастаре буквс, исиод које се налазио мали неозидани извор а даље од њега отицао поточић. Манастир ми одавде не бегае далеко и у чсгврт часа могао сам всћ тамо бити.