Нова искра

— 290 —

Ни сам ие знам колико сам се тако дуго одмарао, тек одједном као да чух лак шум у суседном шумарку. Пас беше такође поскочио; он наћули уши и ослушкиваше спреман да залаје. Ја ослушнух боље. У почетку беше све мирпо као и раније (већ мишљах да сам се преварио), а тада се поново разлеже звук у близини, тихо и мирно, налик на притајен смех — а затим још један и опет један. Ероз миран ваздух могле су се чути испрекидане, пејасне речи, „Нема сумње, горокрадице!" помислим; дам псу зиак да ћути, да иас лајањем не би издао, дохватим пушку и шешир и лагано пузећи на коленима, станем се прикрадати страни од које је звук долазио. После дваестак корака поиово засганем, нисам могао даље ни корака а да не будем ноопажен. А тамо у густом шипрагу стајала је обична проста сељанка из оближњег Прњавора, у простој сељачкој сукњиди, повезана чистом белом повезачом и закићена лепо расцветалим различком. Лицем се окренула према мени, те сам могао видети и лену малу главу и бујне младе груди, што се нод тешком тежињавом кошуљом тако бурно надимаху и висок витки сгас, што се у неколико у нанред новио, као да је ношао за ким, па се у томе положају и зауставио. Како беше стасита та нроста сељачка ирилика! Колико ли беше љупкости у оном милом, лопом лику, у њеном простом гипком држању, у њеној целој појави, да се и нехотице наметало питање, од куда све то? Дрпој као гавран коси, што се на темену делила у јасно обележени раздељак; сјајним дубоким очима што испод дугих тренавица гледаху тако страсно, — примамљино одговарала је чудновато бела боја самога лица, које је сунце мало нагорело, те му дало нарочити бронзани изглед; ни мале, пешто меснате усие, и као бисер бели зуби; ни цриродио руменило, ни лепи овални образи; ни ниско али фино заокругљено чело, не изостајаху иза очију и лене бујне косе. А све, све опомињаше на челично здрављс, на бу.јну једрину, на снагу, што их само брдски крај однеговати може и посматрач, опијеи оиим добро познатим дахом, што се некако врело око њега распростире, осетио би у себи жудње, да тај витки стас што пре пригрли, да нољуби те дивне, румене усне. Свакако, она ни.је била сама, али се друго лице није могло видети иза гусгог шипрага, Пас је непрестано стајао уза ме и својим паметним очима као да ме је питао гата Ке да ради. Од једном се сељанка измакну корак два натраг и на њеном се месту указа млад, стасит калуђер, један од најмлађих између братије манастирске. Отац Антоније (тако се звао) био је млад човек око својих 80 година у старој излизаиој мантији и са дугом камилавком. Његова спољашњост нре је се могла назвати ружном са својом дугом русом косом, што му је у неуређеиим витицама надала на сама рамена; са својим буљавим великим очима што као с иеким неповерењем у сваког гледају и не могући издржати ни једног огатријег ногледа; са својим широким пљоснатим лицем, на коме се усадио дуг прн дну повијеи

нос и густи риђи бркови. А све му кретање беше некако невегато, неспретно, по готову уплашено; у друштву сн га ретко могао видети, затварао се увек у своју ћелију или би по цео дан јурио по шуми маиастирској. Игумана се јако бојао, стрепео је и дрхтао пред њим, па се та његова бојазан чак у већем друштву могла приметити; с друговима је мање ошптио и по могућству увек их је избегавао. Иначе личност потпуно свакидагања без и најмањих особених знакова и човек га је губио из вида, чим се од њега растане. Вато ми и бегае чудновато ово његово ашиковање у средини шуме, на најзабаченијем месту. Он се иаже за младом сељанком и ухвативши је за руку, нокуша да је око паса обухвати, но она му се изви из руку и поново стукну корак натраг, смејући се гласно својим звонким смехом. — Не смеј се толико! чух где он рече. — А зар се тако бојиш? упита она и смешећн се поново, запиљи му се у очи и гледагае га дугим, страсним погледом, од кога сваки нервић задрхти, да се он поново нригну њеној руци и угризе је за прст. Она цикну притајено, али руке не извуче. — А где је он? упита Антоније даље, гледајући је топлим, љубавничким погледом. — Кад бих ја знала! одговори сељанка. — Још сииоћ отигаао је од куће и данас га целог дана нома. Веле да „Соколов камен" секу сељаци, па је зацело тамо остао и преко ноћи. — А не знага кад ће се вратити ? — Зар он мени што каже! Нс памтим кад ми је лепу рекао. Дође из шуме, дању или иоћу, а ои свео обрвс, стискао зубе као Ариаутин, гледа ме крвнички ка' иајвећа душманина, па ни Бога да ми рекне. Ђути и дува тако, ни хлеба да потражи. — Зацело зна, рече калуђер даље. — Може бити, одговори равнодушно сељанка. Никако чудо: у селу већ свуда говоре; не иогу се мирно макнути, а да за мном прстом не укажу. — „То је, всле, она из манастира!" А ја ћутим, што ћу? не могу се на њих обрецнути, кад је истина. Али се отац Антоније не задовољи тим одговором; осећајући се слободан у нотпуио мириој гаумској тигаини и користећи се иравом љубавничким, наже јој со до самих образа, на стаде с пуно љубавне жудње да јој гаапуће нејаснс речи љубавне милости и да се диви њеној чудиој леноти, која му све више излажаше пред очи. — А докле ћемо тако ? упита она. — И ја не знам, одговори Антоније. — Тешко ми на то и да мислим, а каква вајда, кад измислити не могу. Најбоље је овако, иа иосле што буде. — Јест, теби је лако, али што ћуја? Или мислиш ли ти да ће он довека остати таки, да ми ни речи не рекне? Отераће ме као последње псето са ирага свога, па куд ћу носле црница? Оцу ие могу, ие би ме примио, а њсга да молим, не бих могла, па да ме пеку.