Нова искра

— 835 —

3 о р а сијању плавом Звезде тону све. . . Кроз румену маглу Први зрачак зре. И расеца таму Сиве ноћи траг; И таласа шуму Лахор свеж и благ. Петли звучно поју, Већ се диже све.. . У последњем даху Бледа нојца мре, А с њенога гроба Шири сјајни лет, Васкрснула зора Кроз пробуђен свет.

Војислав П. Бошњаковић

свлиЈИ човек у овој суморноЈ и мрачноЈ насеооини зове Вазубрина. То беше нлећат, дебео човечуљак, црвена лица и висока чела, испод кога су вазда живо сијале крупне, светле очи. Шубара му на потиљку, а уши некако смешно штрчаху норед обријана лица. Крајеве вратне мараме никад не завезиваше, нити куртке запучаваше. Сваки нокрет ње1'ових мишића испољаваше дуЈну неподобну за чаму и нерасположење. Вазда насмејан, живахан и разговоран — био је кумир тамнички. Њега је увек окружавала група сумориих другова, те их је он веселио и разгаљивао чудним, иеочекиваним сценама, улепшавајући својим искреним весељем овај тужни и досадни живот . . . Једном изиде из своје комора са три пацова, запрегнута врицом. Зазубрииа трчаше за њима по дворишту,

II. Р анос Зазубрина - М. ГОРКИ —

кругли прозор моје ћелије гледао је у тамничко двориште. Био је врло високо од пода, али, нрикучив сто уза зид и попевши се на њ, могао сам видети шта се доле ради. Изнад прозора, нод стрејом, голубови су свили своје гнездо и гукали над мојом главом, кадгод бих гледао у двориште. Имао сам довољно времена да са своје узвишене тачке познам тамничине сгановнике, и дознао сам, да се најве-

Зека Буљубаша вичући да нутује иа тројци. Пацови, збуњени његовом виком, бацакаху се на све страпе, а гледаоци, носматрајући тога дебељка са његовом тројком, кикотаху се као деца. Он је зацело мислио да је на свету једино ради увесељавања људи, те се не би гнушао ничега само да то постигне. Његово би ироналазаштво по некад било ужасно. Један пут прилепи нечим за зид косу некога дечка, притвореника, који је дремао седећи на земљи уза зид, па кад се лепак засуши, он га нагло пробуди. Дечко брзо скочи на ноге и, ухвативши се танким, мршавим рукама за главу, паде на земљу плачући. Апсеници се кикотаху, и Зазубрииа беше задовољан. После тога примири дечка који беше оставио на зиду приличан прамен своје косе... Осим Зазубрине, у тамниди .је био још један љуби-