Нова искра

— 336 —

мац — риђе, угојено лаченце; размажено и живо ство рењс вазда готово за игру. Излазећм у двориште, иритворенипи су га сваки пут тражили и подуже се њиме забављали, предавајући га један другоме у руке, трчећи за њим по дворишту и допугатајући да им гребе руке и лица. Кад би се појавило маче, оио би одвратило пажњу од Зазубрине и овај није био тиме задовољан. Зазубрина је по дугаи био уметник и као такав он је био самољубив, гато је нераздвојно од талента. Кад се његова публика заносила мачетом, он је остајао сам. Оео би у дворигату гдегод у углу и онде посматрао другове, који су га у тим тренуцима заборављали. Чинило ми се као неизбежно, да ће Зазубрина, у првој згодној прилици, убити маче. Жалио сам тога веселог притвореника, који је толико жудео да увек буде средигате људске пажњс. Од свпју човекових тежњи ова је најгора, јер нигата не убија дугау тако брзо као жеља допасти се људима. Кад си у тамници, интересује те чак и живот печурака на њеним зидовима. Разумљиво је, ирема томе, загато сам тако пажљиво гледао доле у дворишту ту малу драму, ревновање човека према мачету; појмљиво је и нестрпљење с којим сам очекивао расплет. Расплет је настао и одиграо се. Ево како је то било. Једног топлог дана, кад пригвореници изидогае из својих станигата у дворигате, Зазубрина виде у једном углу ведро са зеленом бојом, које беху оставили молери, гато бојадисаху кров на тамници. Он приђе ведру, помисли, помисли, па замочивгаи прст обоји своје бркове. Зелени бркови на његову црвеном лицу, изазвагае опгати кикот. Неки се дугоња хтеде користити Зазубринином идејом, те стаде бојити своју горњу усну, ну Зазубрина, бркнув у једро, хитро му замаза све лице. Дугоња ®ркагае и махагае главом, Зазубрина поигравагае око њега, а гледаоци се смејаху их свега гласа, храбрећи свога забављача одобравањима. У тај мах појави се у дворигату маче. Оно идагае лагано, грациозно одижући гаапице и магаући заковрченим репом. Ни мало се, заиста, не бо.јагае да га не прегази ова руља, гато бегањате око Зазубрине и ОФарбаног дугоње, који се труђагае да отре с лица лепљиво мрсно зсленило. Браћо! — кликну кеко. — Мигака је догаао. — А! Мигака, нестагако један! — Мацо, мацо! Ухватигае маче и оно идагае из руку у рукс, свуда радо примљено. — Их, како се најео! Колики му је трбух! — Али како брзо расте! — Гребе, ђаволак! — Пусти га! Нека сам скаче . . . — Добро, ја ћу подметнути леђа... Окачи Мигака!... Око Зазубрине не бегае никога. Стојагае сам, отирући боју са бркова, и погледајући маче, које скакагае с једпих леђа на друга. Кад би неко осетио да маче хоћс да

застане на његовим нлсћима, он би се онда стресао, те би оно морало скочити на суседна леђа. То је било врло забавно за све, те се смех нроламао ненрекидно. — Браћо дајте да обојимо маче! — чу се Зазубрин глас. Тај је глас тако звучао, бага као да је Зазубрина, предлажућн ту забаву, уједио молио да нристану. У гомили наста жагор. — Али оно ће се од тога угугаити! — наиомену неко. — Од боје ? Бага погоди! — Мажи, Зазубрина! Оамо живо! Плећати малигаа, светло - риђе браде кликну одугаевљено: — 0, сатана, гата је измислио! Зазубрина већ држагас маче у рукама и идагае к водру певајући: Нуто, брађо, нуто сад, Риђег мачка нови јад. У зелену хоће боју Да промени длаку своју. Груну експлозија смеха. Држећи се за бокове, иритвореници се распргатагае, те сам могао видети како Зазубрина спусти маче у ведро, нридржавајући га за реп. Ои поигравајући нродужавагас: Зар ти није кума жао? Не научи мјао — мијао ! Кикот је растао. Људи су цикали и стењали; гугаећи се смехом, задували су се. Овај јак, безбрижан смех проламао је ваздух, сагибао и потресао тела ових људи, и 0 лојачавајући се свакога трена долазио скоро до хистеријс. Са прозора женскога оделења гледала су насмејана лица. Надзорник, прислонив се леђима уза зид, истурио свој дсбели трбух, и, придржавајући га, смејао се громовитим басом гугаећи сс. Од смеха људи су се разигали на све стране око ведра. Правоћи ногама смегане покрете, Зазубрина иевагае: Хајд поскочи живље, јаче! Сива мачка има маче; Било риђе, сад не оста, Јер зелено маче поста! — Доста, ђаво те растргао! — кликну онај са светло-риђом брадом. Али Зазубрина се бегае заиео. Око њега је грмео разуздан смех. Зазубрина је знао да је бага он тај, који натерујс све њих на толики смех. То се сазнање јасно огледало у сваком његову покрету, у свакој гримаси његова немирног лица, те му је све тело треперило од слаткога тријумФа. Он већ држагае маче за главу, скидајући му са длаке сцеђену боју, и у екстази, као уметник, који зна за своју победу над публиком, играгае и импровизовагае: Брже, браћо, похитајте, Календаре амо дајте: Треба цици име дати Од сад ће се друкче звати !