Нова искра

— 841 —

Надно, ноче ми нисати многа ва'Грена и нуна иретње ниема. Не одговорих му, нити га хтедох икако иримити за време мога веренипттва, макар колико да је жудео да нриетупи праг мога дома. Два дана пре нашег венчања, доктор Гварниери доби нисмо од Карла. Орамио и кукавичко писмо, које се пе може оправдати ни највећом страшћу која би могла да потамни мозак једном човеку. Као прави честит човек и прави љубавник, доктор Гварниери преда мном искида то 'писмо, и загрли ме, говорећи ми тихо на уво: „Видиш ли каквој си кукавици дала блага своје душе!" —

них успомена, без л .убави и без ноШтован.а целе једне околине ? Па зашто остадох у Маћерати? Вато што хоћу да испаштам и ја свој део греха. Јер, ако бол заиста убија, — овде, само овде, он ће бити кадар да прекрати мој живот, па макар и не прибегавала суровим средсгвима која би учинила, да се још једном задовољно осмехне убилац доктора Гварниерија. И сада кад о свему знаш, суди ме! Твоја би ме осуда ожалостила: али ме не би увредила. Но помисли ипак, да би само једна твоја депа реч обрадовала једну самртницу! К л е л и ј а.

Прошло је месец дана од како сам удата. Једне ноћи, око једанаест часова, нозваше мога мужа једноме тешком болеснику кога је он лечио. Донратих мужа до главних врата, и обоје се зачудисмо што доле не нађосмо човека који је био дошао да га зове, а кога не бесмо познали озго с прозора. Место да узађем горе и да нонова легнем, хтедох да иричекам мужа иа ирозору мога приземног салона. Заклоњена иза завеса видела сам добар део пусте и једним Фењером једва осветљене улице. Мој муж је ишао журно. На, једанпут, иза рогља улице, један пуцањ из револвера и један узвик! Неки човек побеже и шпчезе у Уко1о <1е1 Геопе. Отрчах тамо, тетурајући се. Беху дотрчале још неколико личности. Мој муж је лежао на земљи, а с леве, рањене стране, лоптала је крв. Живео је само неколико часова. Ва време агоније није ме познава,о; али на један тренутак пре но што ће за навек склопити очи, погледа ме стално, чврсто. Тај ноглед беше за ме страшно откриће! Причеках три-четир дана, не предузимајући кораке да освотим онога невиног човека. Причеках да се прави кривац сам јави иравди људској; и када чух да су други некриви затворени, ја — која сам га могла спасти —, да бих осветила и себе и њега оптужих га без милосрђа, без милосрђа према икоме, ја која бих му опростила да је мене убио уместо мога мужа. Онога дана, пред поротним судом, признајем да сам била немилостива; изазвала сам и гнев публике, која ме је вређала, јер није знала све; и бејах тим неумољивија, што Карло Верни покушаваше да се оправда, говорећи да га је љубав начинила кукавицом, лудаком и убицом!... Тај човек је и лагао: он је убио мога мужа зато што -је био на њ љубоморан, суревњив због мога тела. Да је био љубоморан због моје душе, он би убио мене а не њега. Да ли ће га десет година тамновања поправити? Ја ћу се молити Богу за њ. То је све што могу да учиним за онога који је сатро два живота. Два живота, разумеш ли? Јер и ја сам сада мртва. Зар ти мислиш да је ово живот што га ја проводим, овај живот трагич-

ИРЕВЕО С ТАЛИЈАНСКОГ 0. А. Поповић

Арнолд Беклин — В/ШД. Р. ПЕТКОВИЋ —

(н АСТ АВАк) III ЈТантеистички пејзаж 2>еклинов. Зеклкнови погледи «а природу. Створови СГеклкмове фантазије одговарају потрегк времена. — рајска поља — ^орске идиле: уМорска идила, У[гра таласа, Цгра ј"(ајада, ^ишкна, )-[а мору — ^опиене идиле: фауни вревају Дијану, ЈГанова лородица на кзвору, ЈТан у рогозу, ЈГа« плаши пастира. 2Горва кентаура. овек и природа. Мучна и прастара загонетка, хладна сфинга, која од векова лежи на стени и чека на витеза, који би смело и одлучно одгононуо вечну и тешку загонетку. И Беклин је покушао да разреши тешки проблем живота. Он беше прожет уверењем, да у целој природи веје један исти дах, да један исти живот оживљава све створове у њој. Природу, у целом пространству њеном, прожима један дух: он даје импулса светлости која трепери, и мору које се надима, земљи која се креће и срцу што куца у грудима људским. Никакав нонор не раздваја природу од човека. Сумрак са нејасним силуетама његовим; ноћ са тајним шапатом звезда; шума са сањивим иутањама и тајним кутовима својим; планииа са мрачиим понорима; река која протиче и у шуму носи слику протеклих осмејака, пољубаца и верности; срп бледога месеца, налик на неро ношено бујицом; море пространо и бесконачно; све то говори гласом моћним и снажним уметнику који осећа и себе у природи и природу у себи. У вечитој борби природних елемената и у вечитој цромени природних сила огледа се човек са својим страстима и својим осећањима. Из онога гаја одјекује бол