Нова искра

— 346 -

со чини, о ћо за кратко време раздробити људска оби-галишта. Куга. Горе велика Фигура заразе на једном монструму, налик на змаја са крилима као у слепа миша, лебди у ваздуху. Она замахује косом. Више њена врата са црним и жутим прстенима косгреши се нлаво - зелено прамење косе и новећава, утисак ужаса. Из разјанљених чељусти сипа отровни дах и обара кога год дохвати. Доле је улица, иа којој леже жртве отровна даха њена. Види се, како на њој бива све тише и све нразније. Оамо овде онде укочене Фитуре леже на земљи, поједине носрћу или се наслањају на зидове. У средини Богородичин олтар, крај кога се клати један стари просјак. Сасвим нанред женска у белом оделу. У њој је символисана, невина младеж, која умире. У душевном болу, ко.ји јој порађа страх од смрти, она се баца на Богородицу. Лесништво и сликарство. Гај са лаворовим дрвећем. Напред две женске Фигуре које захватају воду са истог извора. Дубоко плавило јунскога иеба, којим броде светли облаци; раскошно зеленило лаворових грана, које тихо шуморе, кретане поветарцем. У средини басен, источен од аметиста и сјајна обојена камења. Из њега избија у вис млаз воде. Поред басена две музе. Њихово месо има боју слонове кости, Богиња иоезије ]е са љубичастим, прозрачним и лаким велом око бедара и лаворовим венцем на глави. Она се наслонила левом руком на басен. Богиња сликарства је лако заогрнута велом шафранове боје. Она прати игру бисерних капљица, које одскачу изнад њене руке. У левој руки држи палету. Уепж депеМх. У средини нага богиња, алегорисана Фигура Плодности, заогрнута лаким велом, удара у троугласти инсгруменат. Лево у једном пролетњем пејзажу седи на трави млади љубавни пар у модерном косгиму и плете венце од цвећа. Оасвим испод њих на једном бунару Амор оштри своје стреле. Десно сцена из бербе. Срећна мајка држи одојче на грудима а норед ње отоји малишан. То је модерна Италијанка из народа са карираном кецељом. Њен, исто тако „реалистички" одевен муж бере више ње воће у своју кецељу. Меланхолија. На једној мраморној клуни, лако наелоњена руком, седи снажна женска Фигура. Вагасито плав огртач са нурпурпим гранама покрива њене удове. Она је окренула леђа једном шареном пределу. У левој јој руки огледало, у коме се шарени тонови нрироде претварају у модро-сиву боју. Иза ње се иружа бео, ноплочан пут. Даље у дубини купа се у величанственим бојама један јужни јесењи пејзаж. Оасвим позади дижу се у ваздух светла стабла дрвећа. Слобода. Богиња слободе седи на стени. У ње је величанствено наго тело, укривено у црвену одећу. На глави јој црвена Фригиска капа. Озарена светлошћу издиже со она тако са плаве основе. У левој јој руци палма, на десној стоји орао. Тако престолује она изнад белих облака. Позади сасвим у даљини, снежне планине Бернске провинције.

„Пред једном сликом ваља стати као пред владаоца н чекати, да нас она прво ослови и нешто нам каже". Ако у икојој врсти сликарства ваља умети читати ове неме речи, којима се уметничко дело обраћа нашој души, то је несумњиво пре свега и на нрвом месту потребно у портрету. Из њега треба да нам говори отворена душа, која се показује и издаје у спољашњо.ј појави једнога човека. Оно, „што се у човеку крије", мора да стоји нред нама јасно размршеио и одлучно утврђено. Ономе, што обичан смртни у једној личности само мрачно и нејасно осећа, има уметник да позајми одлучну Форму, јасне и звучне речи. Тиме што уметник слика око, из кога севају варнице, усга, пуна живота, боре на лицу, које говоре тако жалосним језиком, држање и покрете, износи он у целини један целокупан унутрашњи живот. У1енбаха нарочито интересујо лице. Он се труди да душу своје личности нађе у борама образа и чела, у браздама око уста, у већој или мањој натмуреиости обрва, у боји очију и у сјају погледа. Он душу свога модела хвата у оном моменту, у ком се оиа несвесно отреса свих примеса, које је ноказују у друкчијој светлости, на чиста и онаква каква је стоји пред умним очима његовим. Он, дакле, занемарује момеитани утисак, на тражи да открије сам тип личности, коју нортретира, Бизмаркови су портрети изврсна дела његове кичице. Из свију њих се јасно види човек, који је негда стајао у центру светских догађаја; осећа се, како они напори, што су исписани у браздама његова лица, нису намењени само његовој личној, нриватној каријери, већ и вишим, општијим, историским циљевима. Мирно изваљен седи он у својој кирасирској униФорми. Са немарном самопоузданошћу у своју гвоздену снагу, падају његове руке у крило. Јасни поглед очију управљен је испитивачки даље од оног што је у близу, у даљину; из њега говори она војничка опоросг, која не улива љубави, нити је тражи. То је око једног политичара хладног и одлучног. Па као што је Ленбах у Бизмаркову портрету изнео тии великога министра, тако је у нортрету Молткеову показао тин великог војсковође, а у нортрету Дава XIII тип првосвештеника. Ну у једном портрету поред карактера личности треба да буде изражена и ситуација, у којој овај карактер добија јаснију боју. Поред дивнога нортрета Лукреција Борџија од великог енглеског мајстора Гозети не сме се проћи, а да се но баци нажљив ноглед на цео намештај око ње. Ако би се ово пропустило, у целој слики видела би се само лепа, велелепно одевена жена, ко.ја пере руке. Ако со кренемо да разглодамо ствари око ње, онда одмах иза њо сретамо један сто. На њему боца, вино, пехар. Значи, да се овде пило. Шта ? Ваља ногледати сасвим нозади у оно огледало. У њему се оцртавају ликови два човока, који се шетају по соби унаоколо, наслањајући се један на другог. То су Л.укрецијин муж, Алфонзо , који се вуче на својим штакама и њен отац, папа Александар VI. Алфонзо је мало пре попио отров и паиа га сада лукаво