Нова искра

- — 362 —

није било хладно, али увијајући се дединим кожухом, било му је тако, тако нријатно да се није могао сит науживати тога задовољства. — Ех ти, мудраче и философв ! А по чему ти то мислиш да месец стоји? Не стоји он, не стоји, него плива по небу! — важно, и ако не без израза снисходљиве ироније, одговори деда. - 1 Сад је ето ту, а сутра из јутра, погледај, чак ће онамо бити и лепо ће проспавати док опет не пође по небу. Васка ућута за тренутак, јамачно размишљајући о дединим речима. — А има ли, дедице, много врста од земље до месеца? опет упита Васка својим танким гласићем. — Много врсга? — упита и деда. — Ех лудице, а зар их је ико мерио? Нико, нико то није измерио још. — Има сто врста! скоро с уверењем примети Васка, стално гледајући у месец као да је у мислима одмеравао растојање између њега и земље. — Може бити толико а може бити накупиће се и тисућа, Вог зна! одговори деда замишљајући доста нејасно разлику између стотине и тисуће. То је изговорио са лаким одсевом раздражења у свом гласу. Унука је веома волео, али није трпео његова питања, на која не би могао одговорити. Већ и јесте нека важна ствар знати: колико је врста до месеца, — као да на том месецу има вашара на који ће и он ићи. А и шта је то месец? — А знаш ли ти, шта је то месец? а? — упита деда, али већ другим тоном, простим и увереним, јер је знао врло добро шта је месец. — Месец ? замишљено упита Васка: па велика свећа, као оне највеће у цркви. — Ха, ха, ха! Ето будалице, а овамо хоће да је философ ! Свећа! А знаш ли ти какви су ветрови на небу? Кад би месец био свећа — угасио би се давно и давно... Није то свећа, то је Фењер ... Да . .. овако округао ®ењер ... А он: свећа! — А чу ли, Васка: да ли је већ време да се на банак попнеш? А? У стомаку ти вечера игра, па хајде нека се смири. — Није, дедице, мени је врло добро. Да седимо још! одговори малиша и јаче се приљуби уз деду. — Па добро, седи! Деди се, и сам знаш, још не спава .. . Њему је све једно: а седео овде а се по банку окретао ... Седи, лудице. Ноћ је била тиха и зимски топла. Целога дана падао је снег у пахуљастим праменовима и толико га је нападало, да је и сва земља и дрвета и кровови на колибама, и залеђена барска површина ... све је било покривено чисгом белином, те се могло помислити да се горе на небу, по ком се кроз облаке видеше јасио сјајне звездице, неко стара о земљи, те јој нослао за сутрашњи празник нову китњасту одећу. Месец се или скривао у облаке који су под њим хитали пекуда, те је сва земља била превучена као неким сивим одблеском, или је у маху, брзо као стрела, бацао на земљу снопове својих бледих

зрака — те би у часу по свој околини разнобојно засијали снежни кристали, док не би брзи облак поново заклонио месечев сјај. У селу је већ давно завршена вечерња и све је поспало. После тешких пирога и каше сеоским стаиовницима није се спавало баш Вог зна како слатко. Ове ноћи у селу се обично сањају тешки снови. Нема ни једне колибе у којој није ма ко сањао или ђаволове рожиће или вештичин реп. Али на ово се свет већ навикнуо, те на то давно већ нико пажње не обраћа. Пробуди се мужик, прекрсти се и све одлети као дим. Деда Мартин дошао је већ у оне године када се јава и сан мало разликују једно од другог. Дешавало се да по читаве часове седи на једном месту, нарочито када летње сунце пригреје; седи деда, приклонивши своју седу главу, а неодређене мисли у мирним гомилама тихо се ређају једне за другима. И Бог само зна какве су то мисли! Или се присети буди каквог догађаја из свога дугог живота, и деда се добро сећа да је тај догађај био тад и тад, у таквим и таквим приликама; или му пред очи изиде слика каква из старе, давно испричане бајке, а деди се учини да је све то некада доиста било. Ко је доживео деведесет година, тај се нагледао свакаких чуда, тај зна да у животу често бивају и такве немогућностн каквих нема ни у најчуднијој бајци. Отуда ваљда и причају старци, најозбиљније, права чуда о сгарим временима, а ми им не верујемо, већ само кажемо: ех, то је бајка! Вбог тога старци и воле највише да бајке деци причају, те се и не зна ко више верује таквим причама: деца или они сами.... — А ти гледај, Васка, па не дремај! проговори деда: јер што ћу онда с тобом? — Није, дедице, није, нећу заспати!... Ја сад мислии, дедице! развучено и са пуно значаја рече Васка. Деда се насмеши и одмахну главом. — Па тако и јесте, кажем ја да си ти философ ! Мисли! Гле молим те. И не видиш га на земљи, а оно већ мисли!... Чудна су времена наступила. А о чему то мислиш? — Не знам ни сам, дедице, о чему мислим. Гледам како је све бело, како месец светли а снег одсијава, како је трска око баре као зид неки, стоји, не креће се, као да спава, а у кожуху топло као на банку ... И у души је тако добро, тако добро, дедице... Ето о томе мислим. — Хм!. .. Дудица си ти, Васка, лудица! ... 0 чему имаш ти да мислиш? Ни о чему, јер си ето у кожуху, топло ти је и немаш никаквих брига. Деца да мисле? Кад преживиш оволико колико је твој деда преживео, онда ћеш, Бога ми, имати и зашто да мислиш и премишљаш . .'. И збиља, деда се замисли. Сетио се нечега из давно минулих дана. Било је то ти Боже знаш кад. А сећа се. Као да је јуче престао последњи уздах и као да чује још, у овој тихој ноћи, како удара чекић у јексере што се кроз поклопац забијају у јелов мртвачки сандук. И