Нова искра

или код пређ. апотекара госп. Дилбера, о којима ове две „поееетриме" говоре често е пупо симпатија. А да је оно од интереса за будућег исгоричара наших ратова за ослобођење и у.једињење, најбоље ће се видети из прегледа његових оглавља, који с тога овде дајемо. Њих има, осим увода у коме је кратка историја Србије и закључака, свега 84, н то: У рат — На Дунаву — Београд — Наш живот у Београду — Београдске скице — Савом Дринека војска — Бадовинци — Главни стан у Бадовинцима — Дрински табор — Један ручак у Босни Српска привремена болница — Повратак у Шабац Један велики неепоразум — Погрешно препоручено писмоОпет на Дунаву — Наша паланка — Наш лекар и покретиа болница — Наши болееници и рањеници — Покрајипски живот у Србији — Неготинси начелник — Вино и ајвар Еазански теснац — Србија и Румунија — Руси на Дунаву — Један дан с Русима — Турци у Београду — На путу за Параћин — Параћинска болница — Последња српека битка — Повлачење — Од Јагодине до Смедерева Ееоград под Русима — Из Београда у Млетке. И ако су госпођице Пирсон и Мак Лафлин дошле у Србију вођене чистим осећајима човечности и хришћанске љубави, ипак се у њиховој књизи чешће одаје, можда и неосетно и преко њихове воље, извесна мера мржње према * >4

Русима и Русији, која је у осталом са свим обична појаву, код њихових земљака. Изневши ми своје успомене из ратова у којима је учествовала, Госпођица Мак-Л .аФлин их показује једну по једну с урођепом женском пажњом и нежношћу. Поред успомена на њену другарицу, то су јој данас најмилији пратиоци у животу. Још и данас она етави о великим празницима ова одличја на евоје заелужне груди. — И за што да не? вели ми, и ако је ја не питам за разлог томе. То су сведоџбе мога живота. То су спомени једине моје љубави, јединих мојих симпатија, жалосних и радосних тренутака у моме животу. Чини ми ее да ћу е њима и е мојом добром другарицом живетн и на оном свету који ми већ више није далек, али коме ја, да вам нраво кажем, не хитам баш тако много .... Лепа је ваша Србија: добри су и честити људи у њој. Па ипак: о вама се последњих година много пише и говори, а то искреним вашим пријатељима не може годити .... Морам нризнати да ми је требало прилично и напора и красноречивости да дођем до одобрења како бих за српски илустровани лист могао снимити ова два лика, која су за нас од тим. већега интереса, што су оба из г. 1877., дакле из најскоријих дана по одласку из Србије. Рим, на Првозваног Андрију 1902. М. Р. в.

јУ[оја драга.

оја драга, мој идоле, Ја плачем кроз смех ; Ал не могу да се кајем За љубавни грех. После дана кад пред тобом Блистао сам млад, Мој љубавни један занос Беше и мој пад. Презири ме, ал не реци То за многи дан. Моју л>убав не разумеш, Ја ти нисам знан. Моја љубав мени ствара И пако^и рај,

Она расте, али нема Врхунац и крај. Не могу ти збогом рећи Грозан сам и плах, I Пто будућност твоју рушим Не осећам страх. Нити схвагам шта се збива Око мене сад, Нит' прозирем да л' будућност Доноси ми јад. Махнита је љубав моја Ко твој што је бај, Ока расте, али нема Врхунац и крај . . .

Децембр а, 1902.

Елдд. Стлнимировић