Нова искра

Јенералова кћи - РО|М1(1иаписао и. Ц ЈТ07>\ЈТ€ј-[К0

I ма ли још еодиео , МаничЕа, ? унита Зинаида Петровна обухватајући очајним и тужним ногледом пшрова поља с којих је жито већ давно било поЕошено и дигнуто. — Не звам, мама! — замишљено одговори девојка сурово подигиувши обрве, па % настави и даље укочено гледати кочијашева леђа, као да јеу њиховој ширини, у оној прљавој Еошуљи са широЕии знојавим мрљама, прочитавала одгонетку свега што се за последњих дана, онако брзо и неочекивано, свалило на њезину главу.

какав споменик, стоји пастир са грдном дугачком тојагом што је на врху савијена. Име је таквој тојази —- „гирлига". А јужњачко сунце још се не смирује и, ма да је већ крај септембра, тако пали и жеже, да је кочијашу у онако лакој кошуљи и сувише топло, а кљусе му гола вода. — Па није још много остало! говори он утешним гласом : — прошли смо више од половине . . . — А еолико је свега ? упита Зинаида Петровна оним утученим гласом којим је у последње доба исЕазивала све своје мисли. — А ко ће то зцати? Кажу да има око четрдесет врста, а ја мислим да то није истина. Ниео то нивад нијо мерио . . . А можда је и истина, ео би то знао! Ми оваво рачунамо: ено бунара и алова. Кад се до бунара дође, — више је од ноловине пута. То је наше мерење . . . „Значи, клинцати још добра три сахата!" помисли Зинаида Петровиа.

Изгледало је као да пољима нема краја. И напред, и назад и с обе стране —- само поља, ноља! Већ је два часа како се око не зауставља ни на селу, ни на засеоку каквом, па чак ни на каквој полуразрушеној колиби. Ове мртво; све што је до скора живописно оживљавало равнице, испрва зеленилом најразличнијих прелива, а доцније златом сазрелих класова, за тим чудном архитектуром наслаганих стогова, — све је то сад одиесено, те је равница опустела. Нигде да угледаш каквог старца, да журно машо рукама, старајући се да тим покретом и рапавим Еашљем одгони штоточине тице — чавве и гавране. На видику, далеЕО тамо, иружила се ирљаво сива мрља. То је нечије стадо оваца, а недалеЕО од њих — неиокретно, као

— 7

Била је у црнини. Атласна блуза, закопчана ^множином дугмади, стезала је њено пуно тело које, како изгледа, није знало шта је невоља. На глави јој беше округао дамаски шешир са дугачком копреном од вела, која се елободно ширила по ветрићу. Дице јој беше носукнуло, са оштрим, упечатљивим цртама, управо .једно од оних лица која су у младости интересна и примамљива, а у низу година постану несимпатична и одбојна. На њему је био израз пригушене, оЕамењене невол>е, помешан са дубоком сумњом. Велике, тамне, скоро непокретне очи Еао да говоре: „То је ужасно, то је нечовечно! Али како је

то било? За што? Због чега? Необично је било, што лице и одело говоре о дубоко

Нема објашњења!" на којој и војка, која