Нова искра

— 8 -

је називаше мајком, а чије одело немаше никаквог знака какве жалости. Витка, танка, мрког лида, као у мајке, али сасвим друкчијега тина, држала се право а гледала презриво, чак оштро, уздигнутих обрва и жмиравих очију, из којих је избијала више љутња него ли туга. Жут сламни шешир са малом китом растресених цветића, сив огртач испод којега се видела набрана вунена сукња — беху њено одело. Празни простор сељачких кола беше пун разних кутија и завежљаја. На један такав завежљај беше се кочијаш, без устезања, одупро лактом леве руке, звиждучуКи с времена на време свом коњичку, који, у осталом, не обраћаше ни најмање пажње на то подбадање, јер је и даље вукао ноге као од беде. Зинаида Петровна већ је неколико пута узимала узде од кочијаша, али овај ваљда није знао шта то значи, јер је и дал>е вукао узде к себи и зчваљивао се у завежљаје, пошто је налазио да је то веома угодно. „Боже, каква суровост, неотесаност, неумешност!" у очајању је помишљала Зинаида Петровна. „ ПГга ли ће тек још бити? Како се то догодило ? И за што?" И мисли њене по тисући пут идоше по једној и истој логичној стази, остављајући боз решења њено питање: како се то догодило и за што ? Она је само једно осећала: да у души њеној једно према другом стоје два чудовишта наоштрених зуба: стид од прошлосги, неочекивани, пеиредвиђени стид, и ужас од будућности. Ова чудовишта као да се свађају и као да се спремају да униште једно друго, јер не знају: ко ће је уграбити, ко ће је у прах смлети и загрчати, упропастити остатак њезина живота. Како је доеадан и тежак пут, кад знаш да те очекује нешто мучно и ужасно, и то баш онда када би са задовољством пошао на сасвим другу страну, а морага баш тим путем — морага. јер ти не остаје никакав други рад. Јесн ли само осуђен на казну, је ли ти само конопац око врата, веруј да ће га и затегнути и подићи, па за то иигата друго и не чекај. Ето како је Зииаиди Петровној изгледао њезин положај, па је за то и разумљиво за гато јој расположење постајагае све мрачније у колико се више примицала циљу. Покугаавала је да разговара са ћерком, али јој ова одговараше најкраћим Фразама, кроза зубе, а у очима јој еијаше неки тако чудан пламен, да је погледе вазда окретала од матере своје, те . . . сачувај Боже, сачувај Боже! . .. Можда и треба да тако буде, али ни краја ни конца томе замршају. Оачувај Боже, боље је и не мислити о томе! — Ево и Марловке, слава тебе Господи! узвикну кочијаш и показа кнутом у даљину иснред себе. — Видите, ено крста, — то је наша црква ... А ено и зид се бели — то нам је механа. Окречио је Исак о Успењу, јер нам тада црква слави. Е, кажем вам, бага је и тај нага Исак! Видра! И кочијага окрете дамама своје преплануло, лукаво осмехнуто лице, с очигледном намером да им прича о буди каквом обегаењаштву Исакову. Али каменити израз његових путница уби у њему и сваку иомисао на то. Окрете

се поново, загледа се у коњичков рен и иомисли: „Бог би знао шта им је на души . . . Невоља каква, а можда је то и због ноноситости ... Ко ће знати?" Из све снаге удари кнутом коња по ногама, те кљусе поскочи и пође касом, али се брзо предомисли па настави ходом као и ире тога. А Марловка се указа сва као на длану: досадна, ирљава, с једноликим црним колибама, с некаквим у пола сасугаеним блатиштем у место реке, са двема воденицама којих крила беху подсечена и дрхтаху на ветру. „Ужасно! Ужасио!" нечујно су гааптале уснице Зинаиде Петровне. ,/Го је гробница у коју нас живе сахрањују! За што? Боже мој, за што?" Девојка само јаче узви обрвама, а танке јо.ј усне јаче се припише једиа уз другу. Сунце се клонило западу. Старац у цокулама и једно петогодигање дете у когауљици гоне према селу стадо које је остављало за собом читаве облаке од прагаине. Наиђогае и две жене које с великим љубопитством носматраху иутнице; у страни остаде мален, досга запугатен врт; бунар, колибе, опет бунар; прођоше поред цркве — ниске, са давно небојеним зеленим кровом и огуљеним зидовима; у мало што не прегазише свињу, која се цичећи прогура кроз дбру на тршчаној огради; од колибе до колибе пси их дочекиваху и пратигае очајним лајањем, као да их предаваху од руке до руке своме племену. А ево и кућерка који. је био одвојен од свих осталих, и који се издвајаше својим црепним а не тршчаним кровом; без дограде, без вајата, без дворигата, само гато крај њега бегае мали, запуштени палисадник са три багрена п иеколиким цбуновима георгине. — Ево дођосмо . . . Ово је школа! — рече кочијага и заустави кола пред њом. Сиђе на земљу, приђе к прозору и песницом залупа У рам . . . — Еј, Хивра ! Изиди !.. . Догала госпогатина ! Јоси ли мртва, гата ли ? — узвикну јаче. — Каква госпогатина? чу се жепски глас из кућерка. — А гата и да сам умрла ? Зар би се ико нрекрстио за Хиврину дугау?. . . Па живи! И то ми је живот!... Па ипак после неколико тренутака изиде из кућерка неко мргааво, бледо, као у оџаку сугаено створење, та Хивра. ./1ице јој бегае ситно, а кожа на њему затегпута као оно тесто за лиснате пироге, те не бегае могућности да јој се, ма нриближио, одреде године. Посматрала је путнице као да је о њеној вољи зависило, хоће ли их примити или пе. — Да нисте иове учитељице? упита их и пе прилазећи завежљајима. — А да ко ће бити? Учитељице, дабоме. Купи дењкове, будало! — одговори кочијаш у име иутница које седеше у колима као да су приковане за њих. — Која је? настави Хивра запиткивати и нриђе колима. — Та не брбљај којешта, жеио џакава! срдито узвикну кочијаш. — Која? Која? Па зар не видиш? Млађа