Нова искра

— 9

је учитељица, а старија је мати њена . . . Вуци те дењкове, вештице без репа! — Па за што не кажу! одговори Хивра е осећајем потпуиога задовољства и својски се ирихвати истоваривања свега пртљага. „Ужасно! Ужасно!" мислила је у себи Зинаида Петровна идући према вратима, са кутијама у обема рукама, бојећи се да у машти представи сву унутрашњу мизерију кућерка у који ће ући као стална кирајџика. — „ Ето, ту ми је — гроб! Ту!" Девојка није ништа понела. и ишла је за њом ћутећи, чврстим, срдитим корацима. II Школа, т. ј. зграда позната у селу под тим именом, имала је два одељења. Из тамног предсобља, у којем је

шљала: на чему ли ће спавати и јести, а гле! то се питање ево само реши. У позадној собици нађоше узан гвоздени кревет са опругама, пресвлаком и душеком, нађоше округли сточић, на којем беше отворена књига које листови беху окренути столу, па онда још један сто који је, како се по свему види, био за иисање, јер на њему беше стаклена мастиопица. Беше и неколико столица и једна мекана, широка, али већ много овештала наслоњача. На банку лежи у нереду гомила књига. У предњој соби био је орман с иосуђем и сто, јамачно трпеза. Једном речи, било је свега што је потребно у први мах. — Чије је све то? — упита Хивру Зинаида Петровна. — Покојничино! Ове што видите — све је покојнице, голубице моје! . . . дубоко уздахнувши одговори Хивра.

било и огњиште, лево се улазило у прилично тесну собицу са три малена прозора. Соба би по свему личила на колибу да није у њој, место велике руске пећи, била гвоздена „фуруна", место обичног сељачког намештаја — клупе и сточић са столицом. 0 зидовима висиле су неколике слике из Овештене Историје, Ботанике ,и Зоологије, а у углу икона без киота и без икаквих украса. То је и била школа у правом значењу речи. Десно од предсобља било је одељење за учитељицу — две собице и један ћилер. У овом ћилеру становала је Хивра. На своје изненађење, дошљаци нађоше да им нови стан није пуст. Зинаида Петровна није баш мало нреми-

— Покојнице? Које покојнице? — с ужасом упита Зинаида Петровна. — Како то: које? Бог нека јој души опрости и пека јој подари царство небеско! Покојнице Клаудије Антоновне, која је овде била учитељица пре вас. . . Ах, то је била права анђелска душа ! За то је и умрла! Добре и Бог тражи. — Је ли овде умрла? У великим изрогаченим очима Зинаиде Петровне огледаше се страх. У срце јој уђе очајање и потисну она.ј осећај лакости што га беше изазвао поглед на намештени стан. „Сасвим је тако: гроб ! Сасвим тако !" помисли у себи.