Нова искра

— 13 —

само му се није допало што јој је поглед био некако суров и што се ии једиом не осмехну на његово шале. „Види се да је поносита!" помисли баћушка. Па ипак после свршепога Јгредавања не пође куКи, него је сматрао за дужност да се обрати Манички: — Хтео бих се познати и с вашом мајком! — Изволите к нама! учтиво али ладно одговори девојка. Баћушка уђе у стан, прекрети се пред иконом и поклони се Зинаиди Петровној. — Допустите да вам се представим: Свештеник. Семен Поликарповић Кологривов. Виће ми веома пријатно да нам се познаду и нородице! Имам жену и одраслу кћер. Зинаида Петровна, изненађена овом неочекиваном посетом, не сети се да замоли благослова, већ само нружи руку. Баћушка нигата не рече, већ само иомисли: „Охолост! Ни руку да пољуби!" Замолише га да седне.

— Јамачно сте пређе живеле у граду? уиита баћушка сиустивши се у наслоњачу. — Да, до сада смо биле у граду, а сад је ето дошло . . . — Да, да! нотврди баћушка. Суируг вам је био чиновник? — Да, чиновник! Умро је а ми остадосмо без средстава. За то сад моја кћи и мора да служи . . . —■ Да, да! . . . Али сиротиња није срамотиња. Од рада сви живимо. Ја сам ево већ стар, али се мучим и радим, треба породицу исхранити! . .. Слободан сам запитати вас, од које сте породице ? Читао сам претнис о постављењу, али не памтим најбоље, на сам заборавио...

— По породици смо 1'инцеви. — Ринцеви? — задивљено упита баћушка. — Да. — Хм.. . Ринцеви. . . Ринцев, Ринцев !... Некако ми изгледа познато, необично познато! Хм . . . Али не могу да се ономенем . . . Издаје ме памћењо! А то ми је нрезиме тако познато као да сам га јуче од некога чуо. — Можда сте знали каквог нашег ирезимењака . . . дрхтавим, збуњеним гласом додаде Зинаида Петровна. Лице јој ноцрвене и доби напрегнутији израз. — Не, то не . . . Али као да сам нешто читао у неким новинама . . . У осталом, можда сам и ногрегаио... Памћење ме сасвим издаје!. . . Али вас молим да изволите и ви к нама. . . Биће нам врло драго вагае нознанство ... Врло, врло. У том баћугака устаде и рукова се са Зинаидом Петровном. За време његове посете Маничка је стајала полу-

окренута прозору и гледала ђаке на улици како се разилазе кућама. Нервозно је гризла уснице и превртала листове некакве веџбанке пгго јој случајно бегае остала у рукама. — А гата мислите о пјенију? упита баћугака опралггајући се с њом. — 0 пјенију? 0 каквом пјенију? — Па разуме се: о црквеном . . . Хоћете ли моћи предавати? — Не, не могу, — одговори и одмах уђе у Хиврин собичак. — Хм. . . гатета! рече баћугака окренув се Зинаиди Петровиој: нређагања учитељица, Клаудија Антоновна,