Нова искра

- 14

умела је врло добро. Исиочетка није ни она знала, али се доцније научила. — Дакле, изволите и к нама! ... Тек што баћушка изнде из квартира, а Маничка као да искочи из собичка и створи се крај матере. — Ха, ха, ха! насмеја се злобно право у лице Зинаиде Петровне: — Почиње већ, почиње! „Негдо сам читао, негде сам читао!" Дела, сакриј ти сад шнло у врећу! . . . Измисли ма какав догађај, сачнни. . . А ако упитају: Да није то онај ? — одреци га се као Јуда! 0, красни смо ми, сћбге татап, красни!. .. Стидимо се и имена свог! Ето докле смо дотерале!. . . Зинаида Петровна већ се иаучила да ие одговара на њезине злобне испаде. Ограничила се на дубоке уздахе, уверивнш се да ће Маничка брже ућутати ако јој се не буде одговарало.' Маничка поћута, а затим настави другим гласом подсмешљиво презривим: — 0 каквом ли то предавању „црквеиога пјенија" говори пбпа! За што ме, мама, нисте учили „црквеном

нјенију" ?.., Ха, ха, ха! . . . А она шређашња, како оно беше, Клаудија Антоновна, како ли . . . Она је умела ! И то само зато што је имала анђелску душу. То је морала бити нека претваралица, та Клаудија Антоновна, анђелска душа и досадно сгворење! У мене је, мора бити, ђаволска душа, па ми је то досадно, досадно, ах како досадно ! И шта ћу ја с овим сељацима? Шта су они мени? Загато да се познам с овим подом, с њоговом женом и ћерком, по свој прилици вбома глупом и неотесаном ? Зашто ? А шта ћемо, сћ&ге ташап, ако ми се почне удварати овдагањи звоиар ? Шга ћете иа то рећи, а ? Ха, ха, ха! — Маничка! молећи је проговори Зинаида Петровна; време је да се са судбином помириш и да не будеш пакосна ! 0 Боже, Боже! — Шта? шта? лгга си казала? Да се номирим? Ја? А ти? Јеси ли се ти помирила? Зинаида Петровна, видевгаи јој очи нуне једа, брзо уђе у учионицу, седе у скамију и тихо заплака. (ИАСТАВИЋК СК)

Г ( јЈХР ч

(сјТ'

Лиетићи (РЕСМЕ У ПРОЗИ, ПРИЧИДЕ, ИМПРЕСИ^Е)

л«

Смрт једне девојке Из „Прозаида" Змајовшшз*

^ечник мора да иде свуда, куд га као такова нозову* Позваше ме једном у такву кућу, где нико не сме испод црвених завеса напоље да провирује, већ ако то само за часак крадом учини. А ноћу, кад туда прођега, чујега као из дубине развратно певање, које више пута иређе у промуклу свађу и обесну ломљаву. Позваше ме ка једној младој девојци, која је два месоца дана јектичава у болници лежала, а данас оданде саго Р ео к Р ила > па се суновратио у дубину греха, не зиаутекла, да умро под својим свиленим јорганом. (Сутра дан ЈУ^ И ни сам г А е Ј е -

■§ ЦЈЦ То је тако мирно рекла, као да не зна где је, и у каквом ће глибу дугау испустити. Као да ни најмање не осећа потребу кајања. Видео сам да не тражи од мене иикакве утехе, да се болест њена може и на добро окренути. А ја, бага да сам и свегатеник био, не бих имао у том часу прекорна ногледа, да казним непојмљиву лакоумност. Гледао сам је као анђела, коме је нламен рођена срца

ал им Је доско-

би је већ опет у болницу вратили, чила, — јога те је ноћи издаиула.) Чим сам је погледао, познао сам, да јој је живот као онај жижак, који још последња кап уља држи да се не угаси. Ал' она није осећала никаквих болова, и радо је на нитања моја шаиатом одговарала.

Стискох јој врелу, знојавну руку и рекох да ћу сутра опет доћи. Други дан позваше ме да, као опгатински лечник, прегледам самртницу, ко.ју су желели јога тога дана сахранити. Опазим да јој иа врату нема сребрног крстића. Зани-

Про болести морала је бити веома лепа. Имала је там г А е Ј е - Нека дебела жена одговори ми, да га је она

на лицу ј ош и сада неке црте, као остатак из рана детињства, црте лакоумне безазлености. Прегледајући је опазим јој о врату мали сребрн крстић. Запитам је одкуда јој то. Рече ми, да га јој је дала мати на дан рођења јој, кад јој је било петнаесг година. Сама јој га је о врат обесила, говорећи јој: Овај крст пека те чува да не склизнега са нрава пута.

скинула, јер је „ Берти" на тај крст позајмила три динара. Нисам могао допустити да се покојница растане са тим аманетом, који јој је мати њена дала, као чувара, да не склизне са правога пута — јер овако створење могло би и пред лице Божје ступити без кајања, без самознања греха.