Нова искра

— 18 —

риза

Старк ^ЛФС Д 0 Д €

ича-Азане, има ли како писмо? — Има, господине . . . сад је бага дошло из Париза. И овај честити чича-Азане био је чисто хол што је писмо било баш из ПаАли ја не, ни мало. Нешто ми је говорило да ћу због тога писма из Париза, пошто је тако рано и изненада дошло на мој сто, изгубити цео дан. И нисам се преварио. Али је боље да видите сами. „Треба да ми учинига једну услугу, прнјатељу мој. Затвори свој млин за један дан и отиди одмах у Егијер... Егијер је доста велико место на три, четири миље удаљено од тебе, — управо једна лепа шетња. Кад стигнеш тамо, запитаћега за Манастир Сирочади. Прва је зграда до манастира једна ниска кућица, са сивим капцима и багатицом иза куће. Уђи у њу и не закуцавгаи — врата су увек отворена, — а улазећи викни јаче: „Добар дан, добри људи! Ја сам Морисов пријатељ! . . . Тада ћеш опазити како ће ти двоје старих, ах старих, старих престарих, заваљени у својим наслоњачима, пружити руке; ти их пољуби од свег срца у моје име, као да су твоји. — Затим ћо те се разговарати; они ће ти говорити о мени, само о мени, напричаће ти тисућу глупости, а ти ћега све то слушати, не смејући се . . . Немој се смејати! Је ли да иећеш?... То су мој деда и баба, два сгворења која само за мене живе а ко.ја ме нису видела има већ десет година . . . Десет година, то је одиста много! Али шта ћеш? Мени не да Париз да одем до њих, а њима њихова дубока старост . . . Оии су тако стари, да кад би погали да ме виде, јамачно би свргаили на путу. . . Срећом, ти си ту, мој драги водепичару, и грлећи тебе, сироти стари замигаљаће као да грле мене сама . . . Ја сам им тако често говорио о нама и о нагаем искреном пријатељству, које ..." До ђавола с пријатељством! Бага тог јутра било је дивно време, али мало згодно да се јури по друмовима; дувао је мистрал (северо-источни ветар) а јако сунце бегае припекло : прави провансалски даи. Ка-д стиже то проклето писмо, ја сам био себи већ пронашао једно место у заклону двеју стена и мигаљах да ту ироведем цео дан, као какав гуштер, сунчајући се и слушајући како се повијају јеле . . . Али шта да радим ? Затворих гуиђајући млин, завукох кључ у рупу од врата, и пођох са штапом у руци и са лулом у устима. Стигох у Егијер око два сата. Село беше пусто, сви беху у иоље отишли. На улици испод брестова белих од прашине, цврчаху цврчкови као да су у сред Кроа. ') Пред општинском кућом стајагае један магарац и сунчаше се; јато голубова беше прекрилило црквену чесму, али

никог не беше да ми покаже Манастир Сирочади. Срећом, указа се нека стара вегатица, сва згурена, и кад јој казах гата тражим, она, погато је била јога толико моћна, подиже само свој гатапић и ја се створих као каквом мађијом нред Манастиром Сирочади. . . То је била једна велика кућа, непријатног изгледа, поцрнела, и изгледагае као да се поноси гато јој на заобљеним вратима бегае крст од малтера с неким латинским иатписом. До манастира опазих малу кућу са сивим капцима и баштицом иза куће; нознадох одмах, да је то та пгго је тражим, и уђох унутра не закуцавши. Сећаћу се целог живота оног дугачког, чистог и. тихог ходника, са зидовима ружичасто обојеним, на којима бегае намалано разно цвеће већ по мало избледело; сећаћу се и багатице која се видела у дну кроз танке завесе. Изгледало ми је као да сам угаао каквом судији из доба Седенова 2 ) . . . На крају ходника с леве стране, кроз огакринута врата, чуло се тик-такање једног великог часовника и глас неког детета, али глас школског детета, које читаше сричући сваки слог: „Та ... да . . . све. . . ти . . . И . . . рон ... уз . . . ви . . . кну... Ја . . . сам . .. спа . . . си . . . те . . . ље . . . ва . . . пше . . . ни . . . ца . . . Тре . . . ба . . . да . . . мо . . . са . . . ме . . . љу .. . зу . . . би . . . о . . . вих . . . жи. . . во ...ти . . . ња . . ." Ја се полако приближим тим вратима и погледах унутра. У тихој, полумрачној собици, један старчић с руменим образима, али иун бора до самих нретију, спавагае, у једној наслоњачи, отвореним устима и рукама положеним на коленима. Поред његових ногу једна девојчица, у плавој манастирској одећи за сирочад (велики огртач и мала капа на глави) — читагае Живот Светог Ирена из књиге која беше већа од ње . . . То чудновато читање као да је успављивало целу кућу. Стара спаваше у својој наслоњачи, муве по таваници, каиарине у кавезу гато бегае на прозору. Велики часовник као да ркагае тик-так, тик-так. У целој кући нико не бегае будан осим гаироке светдости која кроз отворене капке упадагае право у собу... У сред тог дремежа дете иастављаше озбиљно своје читање: „ И . . . о . . . ба . . . ла . . . ва . . . ско . . . чи . . . ше . . . и . . . про . . . гу . . . та . . . гае . .. га . . •" У том тренутку ја уђох ... Да су лавови светог Ирена јурнули у собу, не би их вигае запрепастили, но гато ја учиних кад уђох. Мала врисну, испустивгаи велику књигу, канарине и муве пробудигае се, часовник ноче избијати, старац се брзо испрази, сав уплашен, а ја, и сам збуњен, застадох на прагу, викнувгаи јако: — Добар дан, добри људи ! Ја сам Морисов пријатељ. Ох! да сте га онда видели, сиротог старца, да сте га видели како ми приђе с рагаиреним рукама, како ме загрли, како ми стеже руке, како трчагае збуњено ио соби, вичући:

') Тј Л Сгаи — келика тавница гсод утока 1'оне пуиа шљунка. и цеска. —

2 ) 8а<1аше (Мкћећ-Јеан) 1719.-1797. Францусви несник.