Нова искра

- 19 —

из манастира, малу чуварку с плавом блузидом, која је никад саму не ог/гављаше. И видети тако ове старе, како их чувају ови мали сирочићи, најдирљивије је што се може замислити. Улазећи, Бакица ми се поче дубоко клањати, али је старац прекнде, рекавши јој: — То је Морпсов пријатељ. Она наједанпут задрхта, заплака се, изгуби своју мараму, црвенећи, јако црвенећи, више но он . . . Ах! ови стари људи! немају више но једиу кап крви у жилама, и при најман.ем узбуђењу она им јурне у лице. — Брзо, брзо, дај сголицу . . . рече старица малој. — Отвори капкс, викну старац својој. И узевши ме обоје за руке, они ме одведоше до дрозора, који су били широм отворили, да би ме боље видели. Мале сиротице примакоше им иаслоњаче, у које се они

И цело време, док сам им ја говорио, они су вртели главом једно другом, сменшли се, жмиркали очима, или би ми се стари тек ириближио да ми каже; — Говорите гласније. .. Она је мало глува. А и Бакица би ми са своје стране тек дошанула: Мало јаче, молим вас! . . . Он не чује сасвим добро. Ја тада почех гласније говорити; а они ми обоје захваљиваху осмејцима. У тим увенулим осмејцима које ми нружаху, тражећи у дну мојих очију свогз, Мориса, ја сам, врло узбуђен, видео свог пријатеља како се осмојкује на мене издалека, као из неке магле.

Наједанпуг се сгарац исправи у наслоњачи. — Али, помисли, Бакице... оц можда иије доручковао! — Боже мој! Боже мој!.. . Све боре на његову лицу изменише се. Он је био црвен и промуца: — Ах! господиие ... ах! господине . . . Затим оде у дно собо вичући: — Бакице! Бакице! Једна се врата отворише и кораци, тихи, као мипгји, чуше се у ходнику ... то беше Бакица. Ништа нема ленше од ове мале старице у капици са траком усправно везаним, обучене у загаситој хаљини, са џепном везеном марамом коју држаше у руци, пошто је хтела да ме поздрави по старој модн . . . Дирл^ива појава! Беху једно као друго: он и она. С мало лажне косе на челу и жутом каиицом, с машном на глави, могао би се и он назвати Бакицом. Само црава Бакица морала је много плакати у своме животу, јер је имала више бора но он. Као и он, тако и она имађаше поред себе једно сирочо

спустише; ја се наместих између њих на једној столичици, мале плавуше иза нас и распитивањо поче: — Како је он ? Шта ради ? Зашто не дође ? Да ли је задовољан? И тако смо сатима ћаскали. Ја сам им одговарао што сам боље умео на њихова питања, причајући им потанко све што сам знао о своме пријатељу, и измишљајући безобразно оно што нисам знао, пазећи нарочито да се не одам како иисам никад баш запазио да ли му се ирозори добро затворају и какве му је боје тапет у соби. — Тапот у његовој соби! . . . Плав је, госпођо, отворено плав, с цвећем ... — Истина? рече сирота Бакица дирнута и додаде затим окренувши се своме мужу: Он је тако добро дете ј — Ах! да, он је добро дете! прихвати старац с усхићењем.

Трг Краљице Наталије (1908. г.)