Нова искра

— 83 —

НОБА ИСКРА I

У ЈАтлнтлстарству .. — ПРВИ ДАИ (из тлсирн дн е | в ннкл)

свануо леп дан. Сунце обасјало врхове београдских палата, а од теразијских кестенова, који онако агудно маме ногдеде бивших и будућих срнеких министара, развио се нријатан мирис . . . Осми је сахат пре подне. На дужности је део персонал министарства унутрашњих дела. Оваки то у својој соби. На пољу пред канцеларијом тишина, нема публике, јер је десети сахат одређени час пријема . . . Тек што сам сео за сто, а чича Стојан, добра и верна душа, уноси ону татли-каву која је чувена, како кажу, и ван канцеларија миниетарства полиције. Већ позната је ствар, да је кава, има томе десет, двадесет година, уводена, као обавезно пиће, у свима канцеларијама краљевине Србије. Где је прсђе требало пет момака, узима се сада и шести ■— да кува каву госноди. Овога обичаја нема на Западу — него ваљда када смо се ослободили и постали независни, узели смо га из — Турске. Обичај више пута на штету канцеларијских нослова, али ни један Минисгар до данас није показао воље да га — прекрати . . . На мојој канцеларији врата отворена. У соби до мене ради секретар Божовић, један од најпоузданијих чиновника. Више од десет година он шжрира и дешиФрира депеше министарске, и чува тајну као стена. Почео ,је са Радиво.јем, дочекао је Гарашанина, после Николу Христића, па Рибарца, Милосављевића али шта јс она,ј хтео а овај намеравао, то његова уста нису никада избрбљала. У земљи, где је по неки пут чак и државна тајна на продају — то је на сваки начинј једна — реткост...

Божовић седи за својим столом и дешиФрира депеше које су прошле ноћи стигде. Нисар Рајић, млад човек, пун идеада о сдободи и полицији, с вољом, да сложи та два супротна елемента, ради за другим столом, — поређао акта и сумира, по мојој наредби бројеве криминалитета за прошлу годину. .. — Има ди што од ноћас? — Све је било мирно — одговори Божовић.. . — То је добро ... — Већ десет дана немамо у земљи ни једног крупнијег кривичног сдучаја .. . — Има ди депеша из Лазаревца ? — Нема. . . — Рајићу — викиух из своје собе. — Заповедајте, господин — начедник — одговори, долази и стаје као војник. Док сам био у сдужби, учио сам свој персонал да * увек има пристојан став и озбиљно држање. Такав сам опет био и ја према својим старешинама, ко.ји су ми више пута иначе били другови и интимни пријатељи. . . — Иди на тедегра® (који је у самом министарству) и кажи ио жици капетану, да одмах јави резултат по последњој, датој му наредби . .. — Разумем ... Ствар је бида у овоме. После многогодишње упорне борбе са разбојницима (или, како их погрешно зову хајдуцима) успело се, једва једном, захваљујући енергичним мерама из министарства, и савесном одазивању полицијских органа — да се њихов број сведе на двојицу, на: Борисава Дукића и Владислава Јовићевића, који су се онда врзли по Колубари. Наређене су биле нолицијске мере, према којима би на сигурно и ова двојица нала вда-