Нова искра

„разгртаху као драгоцмш благо, љубећи их и квасећи сузама „ сво.јим, и као лек на очи притискиваху . .." Туга велика вавлада над целим Немањиним двором. Црно одело, знак велике туге, у које се обукоше и родитељи н браћа и послуга сама, и туга у земљи казују нам, колико се жалило за одласком љубимца Немавина и Анина. Тугу родитеља и целога двора разумео је нрост народ, те о одласку Савину у Своту Гору и несму испевао и певаху је тужно ио земљи целој. Мајка је тужила за сином својим, али га њене очи више нису виделе. IV Наши споменици ништа више не говоре о мајци светога Саве све до одступања Немањина с нрестола на Благовести 1196. године. На Немању нико више није утицао да се одрече круне и власти, него његов син Сава. То тврде и писци његова живота. Тај утицај сииовљев на оца, нема сумње да је пренесен и иа мајку. Њој је било драго, да, као побожна жена онога времона, пође трагом својега љубимца. Тиме се постиже двоје. Опа је испунила жољу сина својега и одговорила ондашњем захтеву витаета — образованога — друштва. Она се покорила средњевековном гледишту на жену и нримила на се „свети лик", ностала је калуђерица. Говорећи њен иајмлађи син (Сава) о калуђерењу својих родитеља вели: „раздавши све имање своје беднима остави (Немања) власт и децу своју и подружје (жена) својо ирвога веица, јер се није двапут жеиио..., и прими светоаигелски и апостолски образ (т. ј. закалуђерио се), и дано му би име госиодии Симеун, марта 25. иа Свете Бдагбвести. Истога даиа и богодаиа мусупруга, госпођа бивша сво срисде земље, Аиа, нрими своти образ, и да:п> јо.ј би имо госиођа Аиастасија. А кад со ово сврши,

отац наш господии дођо у наш манастир, Свету Богородицу, који је сам подигао; а госнођа Анастасија у Свету Богородицу у Раси." Исго тако, само краће, говори и други син, Стеван, о кадуђорењу својих родитеља. Носле овога сви наши споменици ћуто и но помињу више ништа о овој великој жени из срнске прошлосги. 0 њој вишо не говоре ни њени синови, ни Домеитијан ни Тодосије. И ми данас ништа више ие зиамо рећи о њој до иосдедњег јој часа, до смрти њене. У јодном старом рукопису нисаном на кожи 1331. год., додат је 1353. помен сриских ктитора манастиру Хилендару. У том запису помиње се месец јули 21. као дан смрти Анине. Тамо је заиисано: „месеца јула 21. престави со монахиња Анастасија, суируга светог Оимеуна а мати светога Саве, ктитора овога светог храма." Штета само што не забедежи и које године премину мати светог Саве. У једном летоиису (Бранковићевом) воли со, да јо но смрти њоно тело пренесено у Студеницу, Из свега овога зиа со, да јо Немањииа жена Ана, ношто со покалуђерила, отишла у манастир Свете Богородице. Свети Сава вели да је овај манастир у Раси, а ми зиамо да је манастир Овете Богородице, који је подпгао Немања, и дао Ани иод заштиту, био на ушћу Каосанице у Топлицу. У њему су биле калуђерицс и о њима се старала Ана те би по томе најприличније било да јо Ана, као калуђерица Аиаетасија отишла у тај манАстир. У том је манасгиру, без сумње, и умрла, па јој је тело пренесено у Отуденицу. Ана је умрла, ио свој ирилици, ускоро иошто се закалуђерила, те стога о њој и иема после тога никаква номона. Мил. Вукићевић

* * *

ух ми је увек за заблуде знао; Ал не кајем се за несане ноћи. Још би ми могла живот испуњават' Да ниси, свесна лепоте и моћи, Тражила вечно забаве и жртве, Да ти се увек прохтевима годи. Моја се плаха уморила л>убав, Па равнодушност, сумњу, сегу роди. Како ми свака незнатна маленкост, Обичан поглед кратку срећу мути ! Ја нисам више раздраган и бујан, Душа не сниваразмишља и слути.

Ал никад неће исмејани бити Сви детињасти поступци и речи, И лудорије што их моје срце И твоје око не хтеде да спречи. Можда да беху сретања нам ређа, Да мање среће беше, моја драга, Још би нам душе загонетне биле, Још би остало духовнога блага. Не заносиш ме, — узалуд осмеси, Ие пољубих те, — ту се срећа крије ; Јер то би била и последња страна ЈБубави наше светле исгорије. Влдд. Стднимировић