Нова искра

— 46 —

бучене, незакићене, чак пеочешљане) тихо, ћутећи, и носедају према мајди Фати-султан-хануминој; не пуше. Чини им се да су у кући где је куга све поморила, па им је жао, тешко, и страх их је. Обилазе хаФуз-Ахмедовицу, а ниједна се не усуђује да узнемири тужно-свечану тишину, да се обрне макар с једним питањем Фати-султан-ханумино.ј мајци, или да је теши, да је подсети на к'смет, на Алахово Писмо, т. ј., да никога не може снаћи друго, до оно што му је писано прстом Алаховим по челу, кад је на свет дошао. Како да је теше ? Да јој је кћи умрла, да јој се зна гроб, и да проговоре коју; али овако . . . Шта да говоре? Ведпа сгарица! Ситна, мршава, с очима утеклим у главу, збрчкаиа, много, не од старости, него од невоље. (Како се удала, она не зна за мирно проведен дан, сат, увек у страху, да јој се муж не опије, да не виче, да не иападне кога.) А сад потамнела, земља је попала, као да је годину дана сунце није видело, као да читаву годину из постеље није устала. Седи, јадом саломљена, у једном куту оне одаје где јо.ј је кћи телејисана, у свиденој дугачкој антерији с кћерине свадбе, и провлачи бро.јенице кроз прете, шапће ношто, шапће, ваљада молитву. Нити се од тада свукла, иити је легла. Плакала, кукада, бусала се у прси, чупала косу, своје седе аврапе, па се уморила; села ту, рашчупапа и угрухана, на готово више није устала. — Ни Филџан кахве још није попила, ни цигару духана, ни бардак воде, шапћу оне три робиње у предсобљу ханумама. Па ни слушкињо се још нису пресвукле, ни робиње. Постеља где је Фати-султан телејисана још је насрод собе; .још је крај ње онај мали бакаран мангал, пун пепела и угљевља, уместо жара; још је око ње прибор за телејисање, мали жути тасови с варком и ђелинпули; још је поред ње кутија с дуваном; још испретурани јастуци где су оне с девојачке стране сиавале; још прозори нису затворени, па ни онај кроз који је однета Фати - султан. Јастуци крај прозора мокри, и застирка на миндеру, и нико на то не мисли; нико не склања с ћошке испретуране Филџане и џезве, разбацане зилове и дахира, ни мангал, ни скупља ону гомилу угљевља мокра. (Изврнуо се мангал оно вече, у оном чуду и забуни, па нека изручила ибрик, да жар угаси; и то још тако стоји.) А хаФуз -Ахмед још није стао. Иде, тумара сокацима као луд, па тек застане, премери сокак погледом, као да кћер тражи, као да чека да се која капија отвори, да изиђе Фати-султан. Не понесе чадре, те му зелена чалма скроз мокра, и каФтан циметове боје мокар. Мутне су му и иодбуле очи; подбуо у лицу; обрве беле, дугачке, наднеле се над очи сасвим; дуга брада, нроседа, округло подшишаиа, затрепери кад се узму грчити танке, изгореле усне. Ва толиким животима до сад сузе не пусти, а сад за једним кишом их лије.

Па бар да сз оније, заборавио би своју несрећу; али како да се опије, кад ово два дана ништа не пије. Није пио два дана онај који се није трезнио, који је, како причају, улазио у бачву, те се у вину купао. Хода до ноћи, тад долази, и онако мокар сруши се на пшљте, у једном куту селамлука, и хуче ту, хуче сву ноћ, док га најпосле саи не савлада. — Нико му се није хтео светити; сии остављали на Алаха. А он како се свети, ето. Страшна ли је твоја освета, Аллах! говоре мусломани, са страхом. Киша не престаје, а буле окупише „лега". — Има леша у Тоилици, није друго. Да сс Фатисултан није удавила ... Аман, Јараби! Кад изиђе из дворишта ха®уз-Ахмед треће јутро, он виде пред својом капијом неколико Арнаутина. Један му од њих, најстарији, узе нешто живо казивати, а он испрва ништа не разуме, као да је пијан, или луд. Па се прибираше, полако; и освести се... Прокупчани су видели где оде с Арнаутима к Топлици. VIII Освану недеља, турски пазар, четврти дан како је Фати-султан нестало. Сунце сину, те затрепта по трави и цвећу крупна роса; удесише веселе птичице, сухих крила, несму као у пролеће. — Нема леша. Са седмога су нсба плакале девојке три дана и три ноћи за живом Фати-султан. — Украде мула-Халим Фати-султан. — Украде арнаутски мула турскога ха®уза кћер! — Рођаку цара царева! — Није, није украо ни ха®узову кћер, ни рођаку цара царева, већ пашину снаху. — Кадуну Шемси-пашина сина! — Ако није одведена, бнла је венчана. — Јазук! — И баш је сам украде. Кроз пенџер на на ата... Кириџије су њега среле. — Онако стар, сам! — Баш сам ... Како му је бела брада: има деведесет. — Сто. — Нема, кћери, нема више од шездесет, шездесет три, па може бити озго још једну, и две. Кад сам ја била девојка, он је био бећар .. . Аман! Висок као селвија, очи му као у шаина, веђе самур, уста сгамболски дивит! Кад узјаше ата па прође прокупачким сокацима, женама вечера загорева, иевестама се .јувка цепа, девојкама ибришим мрси, удовицама памет померава. . . — Ха-ха-ха! насмејаше се буле, први пут како је Фати-султан нестало. И наставише: — Сад је Фати-султан у мулиној кули. Звао је њена оца јуче, да је види, и да је утеши... — Како утоши'! Веле нолудела, од страха.