Нова искра

- 51 —

Др. Марко Ниеолић Крај пута

Милу.је Фати по коси, и замисдида се, као да у одаји никога нема. Претура, ваљада, нешто крунно по гдави, јер час-по, па јој се чује шкргут зуба, и сукне јој нламен из очију, као оно њену оцу пред пашом. А час-по, па је тако нежна, разнежи се, и плаче, плаче, нихајући се и милујући све једнако Фати по коси. Кад Арнаути доведоше ха®уза, па се он стропошта кра-ј своје кћери, и узе је грлити и плакати, видеше да

сећа је на к'смет и на Алахово Писмо и казује да ће одмах у Прокупље, да јој испрати мајку. Арнаутке гледају тугу и јад. Па и ове окорела срца жене, што се нагледале крвних освета, и отмица, чуда и покора, заплакаше. Хаоуз-Ахмед оде, а не рече мули: Вашто ми украде кћер ? И не потражи је од муле, — не смеде, да не ражљути мулу. Бекрија, луд, али ха®уз, па зна: кад се

јој се свест повратила. Отвори очи, сави руке оцу око врата, љуби му браду, и проговори! Прва реч коју после три дана изусти, бејаше мајка. За мајку оца пита, за њен страх, за њен јад. ХаФуз, што улажаше у бачву, да се у вину купа,, трезан. Плаче и грли кћер, одговара јој, теши је, под-

дивљак ражљути, разума ни трунке, осећања ,, без узде и улара"; умукне човек, проговори звер. Сутра-дан угледаше Арнаути кроз своја до пре неки дан тучна поља, кроз ливаде тахтариван, то јеет носила, као собицу неку од дасака, притврђену на две мотке, коју носе четири чишчије бекри - ха®уз - Ахмеда, раја, турска,