Нова искра

54

шје га. као ђулов сок,, опија се, уаноои св, а очи ое склапају, саме ... .. . И видела му душом гроб, на врху пошумљена брега пред Јастрепцем, и уздисала је, и ронила је сузе низ бледе образе ... Враћала [се на исте мисли небројено пута, час из почетка, час из средине, и на ове при крају, па се и радовала, и плакала; најпосле се заморила, отежали јој очни капци, она их с муком отвара, и сања, али не више будна, него као у бунилу, у полусну . . . Јастребац јој није планина, него џин, џински цар, кога до сад нико није видео, само га она гледа. На глави му уместо круне сахан, из кога се лије сребро и пада кроз борове гране на њене очи... Капци су јој тешки, склапају се, она их отвара . . . И џин, џински цар миче се... то је Исмаил ... Чује ход из далека ... На глави му сахан из кога се лије сребро и пада кроз борове гране на њене капке. . . Шушти бор . .. шапат је то, Исмаилов, дисање, тако јако, све јаче, као да су се скупили око ње сви ноћни дуси ... Мирише копитњак и мајкина душица ... дах .је то, Исмаилов, мирис тако јак, све јачи, као да је ту башча онога свота ... Из онога сахана иало је сребро, не, олово на њене канке, очи су се склопиле...

Не сања вИше будна. Није више буниЛо, ки нолусан... Сан је сад ... Васпала је, на грудима Исмаилове сестре, али опет Исмаил. Отворио се гроб... Збацио је Исмаил са себе бело платно... У руху је у коме га је живога гледала ... Леи! Даје јо.ј бесу да неће никуд од ње... Гроб се затворио. Белег су однели Арнаути некуд далеко ... Чује му глас, бесу јој даје. С њом ће увек, овде, у кули, врло великој, дивној као надишахов сарај, коју је обасјало, сву, сунце, од Јастрепца, око које су џамије, висока минара с кандилима, испрва као св^ци по ливади, после јасна, и много као у ноћ што се зове Кадр-Лејле, где је пуно света, па све лепо обучено, све весело, све се радује; а Исмаил чучи пред њом, подигао руке, хоће да је загрли а не може, онај га свет гледа; и она диже руке, па опет их спуигга, свет гледа ... И загрлише се: цикну, стеже Исмаилову сестру око врата, да је удави. — Фати! Фати! А као одјек и на њену цику, и Исмаилове сестре речи зачу се храпав, страшан глас. Продера се сова. Понок Арнаутку обузе језа каква никад није; заклела би се у гроб брата јединца, да се та птица злослутница нродера с куле њезина оца. !Л5 СК)

Цвет (по француској песми)

ивни цвет Је у долини цвао, Пун, живота, заносан и мио ; Ал' кад једном вихор ветар дуну Нежни цветак жртва му је био.

Исто тако наш се живот гаси Иста судба пресече нам путе: Лепом цвету вихор лишће веје, Ми гледамо жеље отргнуте.

Сваког дана понестаје жара — Свете ватре што је дивно сјала; Сваки тренут искрада из груди По искрицу наших идеала.

Ниш

Па кад једном све то изгубимо, Осетимо да су празне груди, Тешка туга пробуди нам мис'о: — «Судба цветка судба је и људи!»

МИЛИВОЈЕ