Нова искра

— 70 -

«икем, Милетом Јовановикем и тоЛиеим ђацима научњадима... Послужитељ Илија уноси и меКе на сто новине. Погледам —- у једноме опозициономе дисту почињаше се уводни манак: „Навика је друга природа. Ко је навикао да тражи странпутице у животу и раду, њега Кете бадава учити да иде нравим путем. У јавноме животу рђаве су навике велико зло, јер од њих нема штете само појединац него цело друштво... Закони су на првом месту позвани, да упућују на пут правде и ноштења. Али је закоп мртва књига све дотле, докле га вршиоци његови не разумевају или неће да разумевају или га изврћу и злоупотребљу.ју... — Лепо написано. Паметно казано. Ове је у истини тако. Само што писац није тако и радио, када је на власти бивао ... Ах! господо декламатори, све вас у прсте знам. Као гимназиста трчао сам за вама по дворишту велико-школском и на онда омладинској скупштини сваку реч вашу гутао, мислећи да вам од срца долази. Само после десет ли година, када ете на владу дошли, издавали сте новерљиве наредбе, да се ненини људи, ваши политички лротивници, гоне и хапсе.. . „Господине министре! — пише газда Јовша, човек из народа — жалим се, што се у овој мојој општини једном 1 јс смењује овај насилник противу којега народ ропће и његова насиља не може да сноси. Ја знам,

Да му г. иачеЛник срески страну држи. Са тога се жалим и т. д." — Внам те добро, газда Јово. Но дуже времена и ти вараш, па код свију партија лоно пролазиш. Народу дајеш новац на зелен и последњу му пару извараш, а јавно се продајеш као спасилац његов... Десну руку пружаш капетану, да се с њиме рукујеш, а леву тураш у јанџик Драгићу и Дукићу, оглашеним разбо.јницима, те са њима пљачку делиш ... Али ипак да ти жалбу извидимо .. . Међу званичним нисмима нађох и једио лично мени адресовано из Будапеште: „Драги брате књижевниче ... Ја бих у своме калеидару „Орлу" хтео да донесем један лепо погођен лик твој као највећег и најславпијег српског криминалног писца са бијограшијом и нрегледом твога књижевног рада. . . Молим те, да ми то дозволиш и т. д." . . . — Погледам потпис: Чика Стева В. Поповић, управник Текелијина завода. . . Ех, номислих ... иоигговани чика Стева хоће да ме унесе међу онолике славне календарске бесмртпике . . . Шта ће ми то?. . . Вабележих да му одговорим: да ме од тога поштеди. Ја држим, да нисам толико заслужан, да ми се слика штампа и т. д. . . . У осталом, тако сам раније одговорио и уредницима: „Зоре" и „Босанске Виле", који су тако исто тражили моју слику и биограФију . . .

(НАСТАВИМ! СЕ)

7ајне сузе

идиш ону колибицу, У маленој оној њиви, Ту сирота, усамљена, Породица једна живи. Отац, мајка трче, раде; ^ Худи усев сеју, жању. И у беди и ненољи, Сузе лију ноћу, дању.

А те боле, а те сузе, Где би годи пала која Песник сваку забележи, И свима се знаде броја.

Само оне бисер сузе, Што их њихна ћерка лије Њима рачун нико не зна, Њих изброј'о нико није!

Сокољднин