Нова искра

— 121 —

Добро видела, гдедали Да усреће Лиду а о мсни ниеу ни мислили. „Уђе Лида. На образима јој руменило, што је ретко бивало; била је живахна и емешила се, што такође није често бивало. Седе крај мене на постељу и поче гласом иежним и срећиим: — Клаво, волиш ли ме? упита гледајући ме у очи. „— Какво је то питање, Лидо? — одговорих ја. И тада тек видех како се умем претварати ! То сам јој одговорила тако природним гласом, да Лида ни по чему није могла носумњати у моје осећаје према њој. „—ј|Хоћеш ли се радовати, ако ја будем срећна? настави она.

„— Разуме се! „— Папа ми каже, да ће ме кнез запросити, ако не данас, оио сутра поуздано. .. Ах, како ћу бити срећна, Клаво! „И снажно ми стиште руке. „— А откуд папа зна? упитах сасвим просто. „— Наговестио је. . . Ја не знам како, али. . . он зна. Клаво, ја га тако волим!... Не можеш ни замислити колико га волим! „На то но нађох ништа да јој одговорим. Сећам се само, да сам баш у тренутку осетила да ми кнез није што и сви други, и да га, може бити, чак и волим.

(паставим: се)

Диетићи (•;

(ПЕС|\ЛЕ У ПРОЗИ. ПРИЧИЦЕ, И^пресјкје)

" Ј а)

СДНКЕ С МОРА 4. Стручак воснока На Молосу — опој страни Солуна где је пристаниште — скоро све су зграде саме каваие. Природно је да је са тога и конкуренција велика. Петком, суботом и недељом све су каване пуне иосетилаца од којих, иарочито суботом и недељом, једва ако сваки трећи, четврти не пије воду. Пред многима, онет, можете видоти тањирић с парчетом рахатлокума: то је иајјевтииија роба што је можете добити у кавани, јер стаје само један металик, или наших пет пара динарских. Осталих дана свак је заузет. својим послом, те мучно да коме кавана падне на ум. Тих дана по каванама се виђају само чиновници и ОФицири; но како са својом платом имају грдних кубура, то су и они ретки гости обичних дана. Како је становништво Солунско конгломерат од свих могућних, чак и немогућних народности (јер можете у Солуну често иаићи на човека коме је аисолутно немогућио одредити народност), то су и кавеџије, без икаква обзира на веру и нацију, веома измешани међу собом. Кавана „Гез РеШз Сћатрз" спада, без мало, међу каване првога реда. Како је освојило топлије време, а одзив посетилаца знатно ослабио, газда се одлучи да оде у Цариград, те да отуда доведе какву орфеумску дружину. И он отнутује, оставивши радњу двојици момака. Један од ових, пореклом Грк, имао је једну саксију босиока од којег је откидао по стручак и давао га гостима у своме реону, иаравно не из милоште, но из жеље за бакшишем. И тако је, захваљујући чувеној грчкој досетљивости, добро пролазио, док је други момак, Јеврејин ио пореклу, завидео тој његовој срећи. Из те зависти породи се жеља чије се оживотворење обично назива крађом, но која је код свега Солунскога становништва, осим Турака, обична

ствар. И тако он отпочне кришом кидати босиљак и давати га својим гостима. Грк опази то и опомене га да то више не чини, ако му је живот мио. Но Јеврејин то узме олако, и првом згодном приликом продужи стари занат . .. Једног дана, око подне, опази Грк Јеврејина где последњем своме госгу даје гранчицу босиока. У њему све узавре. Вез речи, полети Јеврејину, сјури му велики месарски нож у бедро, па затим побегне. Онај се грчевито ухвати за рањено место и потрчи вичући за лекара. Крв .је шибала широким млазем, и он се, ие учинив ни десет корака, сроза онесвешћен на земљу и, замало, издахне. Сутрадан је у полузваничиом листу „Бе Јоигпа1 Ле 8а1ош<ре" донесен онис овога догађаја са овакним завршетком: „Убица још није пронађен". По турским властима, он никад неће бити пронађен, ма да може безбрижно и даље жнвети у Солуну. Солун, 1901. Е елимир Ј. Р дјит. "р у ж а К „ко је дивна ноћ! Густи сребрни блесак разлио се по плавоме небу. Небо, раширивши свој звездани плашт, са нежним нољупцем нагињало се миришљавој земљи, а земља дршћући, плашљиво дшпе у његову загрљају. 0, како је дивна та тишина у природи! Како се нечујно умирила тамна гора! Како је непомично огледало језера! У овомс трснутку сво је ућутало, све се умирило. Зашто? За то, што се у немој тишини разлеже чаробна песма славуја. Сви знају да он не пева ради њих, ио ради дпвне руже, која се у свој својој лепоти развила у староме парку, али свако срце осећа, да му певач открива