Нова искра

— 100 —

брат посланик, из теби блиокога округа, условио је само 45 својих захтева, па да онда владу помаже.. . — Ама каквих, Бога ти? — Па таквих: да се начелник његова округа премесги или пензиоиигае; два среска начелника да му се промене; један телеграФиста да се истера; два писара да се уклоне; три нове учитељке, једна његова куиица, да се поставе; неких десет учитеља из његова округа да се разјуре; два механска права да се одобре; среска канцеларија на друго место премесги; шест среских писара да се одмах истерају и т. д. и т. д. — Хм ... — Ето, видига, бива по неки пут, да народни посланици, бајаги заступајући народ и његова права, на овај начин намирују своје личне интересе и задовољавају своје КеФове. .. — Хе... — Тако је . . . Био сам као писар министарства и на оној првој скупштини у Нишу 1878. г. И знам, да је тада један твој иријатељ постао за ноћ велики опозицконар пок. Радиво.ју само са тога, што му није хтео да учини по вољи и уклони капетана Вујови^а. . . Јога не завргаих говор, а послужитељ Оава улази и јавља: — Господин Минастар зове вас горе у министарску седницу .. . Ранко се диже. Даде ми забелешку по актама, ради којих је дошао. И опрости се са мном. .. Када се вратих озго, јавигае ми некога Турчина Алију. Пошто ми два пута учини селам, предаде ми карту застуиника отоманскога посланика: — Поштовани пријатељ — писагае Маркаријан сфсндија — ово нага човек има жалба... Молим вас, да видига, пгго је . . . — Еоје добро ? — упитах жалиоца. Не добро џан'м — поче учтиво Турчин, иогато још једном метаниса. И онда ми исказа жалбу на кварт, што му радњу забрањује и т. д. . .. Рекох жалиоцу, да кварт ради но закону, јор је такав ред за нове радње прописан. Него да се обрати писменом молбом за одобрење, да испуни одређене услове, па му се онда сметње неће чинити . .. — Евала,. . . Пеки џаи'м — настави Турчин. . . — Иди сад у кварт и јави се члану. Ја ћу му сад норучити да будо мукајет на твоју мазбату. .. И приђох телеФону. — Евала... евала — заврши Алија и, све назад повлачећи се, изађе из моје канцеларије. . . За њим улази Никола Себарит, из Гвозденовића... — Еоје добро? — Па добро је, господине, ако људи хоће. — Шта би желео? — Молио сам да изаћем иред Господара, па ме упутише најпре овде до тебе.

— А ккква ти је голема невоља, да мораш ићи Његовоме Величанству ? — Па да видиш, господине, није ми дако. Дуговао сам нешто пара газда Милисаву Зарићу. Вели, прошао рок облигације, па ме тужио. Оуд писао срескомо. Орески неће да чека, него ми пописа све имање. Сада о Маркову дану одредио продају. И, вели, све ће да прода. Објавио то и ио нашем селу ... — Узео си паре од човека. Трсба да платига. Шта може ту Ераљ помоћи? — Да ме иомилује од дуга . . . — Ео ти је то казао? — Еазаше ми у селу. Веле да идем у Београд, па да се јавим. .. Објасних жалиоцу да су га рђаво упутили; да не може бити номиловање од дуга и т. д. ... За овим молиоцем улази други. Опет сељак. Депо одевен. Види се домаћин. Упућу.је ми га дворски маршал Рагаић, јер му се, вели, чини, чудновата жалба жалиочева ... — Еако се зовога? — Јован Н. ... из Бобовигата ... — Еоје добро? — Несрећа, господине, одговори сељак доста погружен и невесоо ... — Еаква несрећа, по Богу брате ? — Ама да ти кажем моју невољу... — Деде да чујем ... — Ја сам из Бобовигата, среза алексиначког, па сад, када дође ова нромена владе, опгатински одбор са председником негато кивни на мене, донегае у судници рогаење, да ме јагау... Веле: да сам напредњак, па таква је, кажу, догала наредба у народ ... Одредише и ко да ме јаше: некога Тодора Шишу одборника. То је, госнодине, најдебљи човек у целом срезу, има му, ваљда, двеста ока. Ја не могу то издржати. Прошле ноћи искрадем се из куће, те право у Житковац на железницу ... И ево ме овде. Хтео сам пред Њогово Величество, али ме упутише овде теби, у мииистарство. Да номажеш, господино... Ја сам човек имућан, имам и велику Фамилију.., Познат сам у нашем срезу, на и куд даље ... Ја ову бруку не могу издржати ... Сад еве ме ту код вас, па ме курталисавајте, јер ја у село жив се не враћаи... — Еакво јахањо, иесрећници . .. — Е ја. ти се жалим, господине, па ти гледај, те ме спасавај ... Дозвах писара Рајића. И издиктирах му на начелника среског строгу наредбу: да жалбу одмах лично извиди на месту, да потражи оиоопштипско регаење, па ако сгвар стоји у истини, да одмах настави ислеђење противу кривих лица; да жалиоца у свему заштити; да народ, поново, нрема воћ издатој наредби, иоучи и упути на слогу и т. Д Дадох писмо жалиоцу, да га преда лично капетану. И он оде задовољан . . .