Нова искра

Улази млада, лепа, переона, тек ако је двадесет мајева иретурила. На њој богато одело: костим (Фигаро,) шешир најновије моде, парФим виолет, сва ми канцеларија замириса . .. — Шта би желели госпођиде ?.... — Молим, ја сам удата ... — Пардон ... — Ја сам супруга Н. срескога писара у К... па сам дошла, да вас пешто молим .. . — Молнм лепо... — Мој муж .. . ви га сигурно познајете . .. — Аха.. . познајем га. Вио је практикант код мене у нолицији ... — Е знате.. . мој муж поднео је воћ три молбе за премештај у Београд... Па још ништа нема... Знате, он жели у Управу вароши Београда... Па сам дошла, да видим и да вас молим. . . Будите тако добри. .. Мо-

С. Тодоровић лим вас. . . Знате К.. .. јеЈпусто^место, далеко од Београда... Осим две мехаие и среске канцеларије иема ништа друго... Иусто. .. Жалосно, ни друштва, ни игде икога, да се излуди.. . — А ви сте сигурно из Београда? — Ја сам ћерка пок. Н. .. . кога сге сигурно познавали ... — Када сте се, ако смем питати, удали? — Пре осам месеца... Али, знате, тамо је у К.... тешко ... врло тешко за мене... Нисам научила на ону самоћу... Муж ме је послао овде, те сам сада код мајке... Седимо у улици.. . бр. 35 .. . И, знате, не мислим да се враћам у К јер се надамо сваки дан да ћемо добити премештај. .. Алн да знате како је тамо у селу... Само сељаци .. . прост свет. Има свештеник и учитељ, али страшно ограничени људи . ..

— Да не говорите случајно „Францески" или „немецки"? — Знам ... Из више школе ... — Дакле ви сте свршили инштитут? — Јесам .. . дабоме .. . — Е онда је доиста тешко за вас... — Још како, молим вас... — Свраћао сам у К... . Место усамљено ... — Пусто ... — Тешко за вас.. . — Те још како, господине... — Немате ни забава ?... — Каквих забава, молим вас... — Свирате ли на клавир? — Не свирам баш добро... Али сам учила нешто са мојом другарицом Олгом И.. .. Хе, она се добро удала овде у Београду . . . Да знате, како лепо живи . . .

— А ви тамо . . . — Знате по цео дап сам сама. .. Мој муж у послу са сељацима... Неки пут, а често бива, ноћу иде са жандарима у потеру, а ја остајем у оној пустињи. Нисам на то научила, па зато вас лепо молим... — Да знате, госпођо, укази се праве када потреба настане. Ваш муж скоро је постао срески писар. Служио је у престоници, па је, по својој жељи, послат у народ, да добије већу плату и додатак ... Да га доведемо сада овде, морали би некога кренути одавде. То би било без икакве државне потребе, а на штету државне касе... — Али, знате, тамо се не може живети. Ја вас молим лепо заузмите се... А и моја мајка молила је министра М.... ми смо, зиате, и неки род па је и он обећао да ће говорити . . .

Стеван Немања предаје круну сину свом Стевану Првовенчаном

Шрр