Нова искра

- 102 —

-— Ништа вам, госиођо, не могу обоКати поуздано. Када буде време, изнећу све молбе, па и ону вашега мужа Миниетру иа решење. — Али ја вае молим да ее заузмете за нас... Ја } знам ви можете учинити само када хоћете. .. — заврши гоеиођа пиеарка, пружајући ми на растанку евоју пар®имисану ручицу . . . — Добар дан — јавља се Милорад П. Шапчанин, управник позоришта — да вам нисам што на доеади... — Молим ... молим ни најмање. . . Изволите. . . Изволите... Седите.. . — Можете мислити, велики заштитниче наше Талије, зашто сам вам дошао — наСтави увек лепим речма спремни Шапчанин . .. — Да чујем, увек готов на служби првосвештенику храма Талије . . . — Бићу кратак. Знам да имате и сувише посла... — Молим . . . — Дошао сам да тражим помоћи за државно пасторче, за намк; драго вам краљевеко српско народно позориште... Док сте оно 1ш били члаи а г. Блазнавац управитељ вароши, ми смо имали богата прихода од такса на забаве, циркусе и од ових проклетих ка®ешантана . .. Када сте ви отишли из Управе Београда, тај нам је извор прихода сасвим пресушио ... — Зар вам сада не шаљу? — Како да кажем. .. Баце нам по коју мрвицу... Хе.. . када оно ви бејасте тамо, треба нам нова декорација, пов мебл на позорници, пошљем вам само мога Пинтеровића, а ви нађете одмах начина како да нам помогнете. .. Натерате Сидолијсв циркус, па осим редовне таксе иозоришту, даје још по две преставе у корист нашу... Хвала вам ... Ја то увек иричам . .. Овојски ете нас номагали . .. — Јесте ли говорили са управником вароши?... — Та јесам . . . Али ја сам дошао и к вама, да ви одавде прихватите молбу. Управник је иов човек. Не зна како је раније корисио за нас рађено, па молим вае да му то објаените ... Ја се надам у вас. .. Ми вас у позоришту увек рачунамо као свога нријатеља . . . — Молим. . . Ја ћу са своје стране чинити све. Говорићу и Министру о том, да вас номогнемо. .. — Е хвала вам много. . . Више немам шта . . . Да вас не задржавам. . . Остајте нам е богом, наш драги пријатељу .. . Испраћајући драгог ми посетиоца до секретарских врата, суеретох се на њима еа аустроугарским послаником бароном Темелом . .. — Ја пошао вама — ослови ме стари дипломата... — Молим лепо, изволите... И уведох га у своју канцеларију. Понудих га да седне и онда додадох: да му се етављам на расположење... Он се осмехну. Поласка ми, да увек радо мени долази и т. д.

Дошао је, вели, оиет због <>не ствари <>ко регулиеања Дрине. Жаљаше се, да му по тој ствари већ по трећи пут траже извештај, да му баш тога јутра депешом из Беча ургирају радњу по предатој ноти, да може настунити бојазаи, да питање може узети оштрији правац и т. д. . . . Рокох му одмах: да то питање и господину Министру задаје велике бриге, да су властима на Дрини издате иајетрожије наредбе, да је баш мало пре господин Министар тражио, да му ствар спремим за седницу, да ми је изволео наредити, да се о раду власти тачно извештавам и т. д. . . . — Али је Чворић иуцао на наше људе — додаде мало љутито госнодин барон... Он прети, да ће и даље то чинити. . . — Радња Чворићева биће сгрого кажњена. Догађај се, уверавамо Вашу Екселенцију, неће поновити. Све су мере предузете, да ствар иде мирним, правилиим током... али — Молим . . . — Молим вас — наетавих — да будете добри обратити пажњу и на неке не баш неважне моменте. Далеко од тога да ја одобравам онакве поступке иаших људи, какве их ви иредстављате, миелим, да би правично било обзирати се и на ове околиости.. . — Молим? — Наши људи, ко.ји имају зомаља покрај Дрино, осећају се дубоко повређени у своме праву. Може се мислити, да им није лако дићи руке са својине, за коју су везане толике и многе старо, траднцијоналие, Фамилијарне усномене, где су њихови иретци живели, ту земљу обра1/ивали, и т. д. Господин барон не могаше се сложити са мојам мишљењем ударајући на то, да је ствар дринска регулисана, комисијом и да се мора извршити и т. д. . . . После дужега разговора још о томе: да се брже одговара на тражене извештаје и т. д. замоли, да му дадем .један иословник скупштински по Хаблу (аташеу), кога ће послати, јер му, вели, траже из Пеште, да виде како смо ми одредили посланичку дијурну и т. д. Обећах му ту услугу. И испратих Аустро - Угарску Екселенцију ... За тим улази госпођа Н. ... и некако тужна поче одмах жалбу: — Ја еам опет дошла, г. началник, за онога мога несретнога сина. Шта да ее ради са њиме. Чуда ми чини по кући. Радио два дапа, па ми се сада опет увалио у кућу. Тражи да једе, да пије, а .ја немам откуда. Једнако се позива, да му је од оца остала очевина, а шта је остало, да је било хиљада, појела бих са оваким несретником... Молим вас, ако Бога знате, да се отера из Србије; нека иде без трага одавде, да ми само несрећу не начини . . . — Гоепођо ... Терати га из његове отаџбине не можеме. Што је он данас такав, доказ је да ви и ваш