Нова искра

— 129 —

Број 5.

Београд, маја 1903. год.

Година V.

С пролећа /МУ[/10Ш ЈГ. МРК0-М7'

есен се лагано снуштала. Са високога дрвећа нестајало је свакога дана све вшпе зеленог лишћа. Тужно је стајало оно тако јадно и огољено и као да је тихо жалило за својом зеленом одећом. Свакога дана све се више купило пожутело, раскидано лишће испод енажних гранатих растова; ветар га јо онда прихватао, носио и даље развејавао по црним избразданим њивама, ио осушеним и коровом обраслим ливадама, ио раскаљаним путевима и плитким јаругама пуним блата и муља. Покадшто, када би ветар јаче завејао, слеииле би се још више једна другој водене капљице, којима изобиловаше влажни и тешки ваздух и онда би се на земљу спустило као дуга, досадна и монотона јесења киша. Она је изгледала тада тако ®ина и игличаста, А од дугих јесењих да се и само небо губило испод њезина сивог и густог по- је још брже и мутније, у

ЊЕГОВО ВЕхЛИЧАМСТВО ^РАЛБ СРБИЈЕ ЦЕТНР I.

кривача. Бива да нреко целога дана не угледаш да се небо заплави, а она каил>е тако лагано и купи се по одећи као сиво, игличасто паперјо, чија се мокрина постенено провлачи кроза саме хаљине а од тешке влаге и студени цела снага задрхће. Еолико туге бошо у њезину лаганом и одмореном паду! Еао да је природа јецала за својим изгубљеним и умрлим накитом зеленила и живота; као да је велико крунато дрвеће лило своје тешке сузе за богатим лишћем, за топлим сјајним сунцем; као да јо у целој шуми нестајало радости, јер јој ишчезоше лагано једно за другим и мирисне светле иоћи и јасие несме чобанско. Она је илакала сама, мирна, удубљена у своје ћутање у празном и пустом пространству, у коме је сама усамљеност певала своју гробну несму и пуетош ширила евоје мрачно крило. киша надошла Морава текла неком љутитом бееу и у сво-