Нова искра

- 130 —

јој узбурканој утроби чеето даље проносила и ишчунано младо дрвоће и многе стогове од кукурузовине и свакојаки лом и муљ. Празно беше на њеним обалама: дуги ред ниских врба и високих топола оборио своје танко грање до саме површине водене, те га и иоле јачи талас додира и плаче; на песку и каменитом спруду црнео се само грдан и непроходан муљ нанет од њене набујалости после дугих мокрина; њиве су изгледале тужне и жалосне као расејани гробови са безбројним крстовима, црне и голе. Јер народ, бојећи се понлаве, беше још за рана уклонио густе сгогово кукурузовине и сад су само остајали ниски оцаци са тупим и кратким стабљикама. И тако свуда у округ, докле год око допире. И ноћ лагано пада, без оног поступног прелаза са сумраком, увијајући у свој мрачни покривач и нространо широко поље и високе обале и хучну и бесну Мораву. Кшпа што изби са самом зором, не престаде цели дан, но је падала и даље, и у мирном, незаталасаном простору чуло се само њено тихо пљескање о лишће и воду у плитким јаругама, помешано са хуком брзе Мораве. На пољу помрчина као тесто, да је тешко и десет корака маћи у напред. И само око људско навикнуто на овај крај и стазе могло би се са поузданошћу пустити на пут. Дуж целе области пигде светлости. Оамо би овде онде засветлио слабачки лшжак кроз узани прозорчић у једној од воденица на левој обали Моравиној. Унутра у воденици седео је на малој троножној столици покрај полуугашене ватре млад сељак и својим великим ножем дељао држак за врбову котарицу. Кроз уста пропуштао је звуке неке тужне песмице што је само два три тона имала, налик на потмули звук у звоиа. Занет својим послом он и ие види, како со у млаком пепелу расплињују крупио кишно капље што кроз димњак упадаху, нити пак како влажно дрво све јаче пишти и ватра се све више гаси. Могло му је бити око 28 годино; младић крупна раста и пораста, челична добро очуваиа здравлл, са бујном снагом у целом телу, што се нарочито исиољавало у снажиим, развијеним мишицама. Капо не имађаше на глави, те му се густа црна коса обиљом просипала по ситном црнпурастом лицу и јаком снажно развијоном врату. Беше то обични тип онога краја: са крупним црним очима, али које — да ли због јада и певоље још у раној младости — не гледају пламом страсти и живота, већ се у њима нре огледа извесан прелив соте и меланхолије; чоло високо и вишо обрва јако испунчено; нос према сразмери малога, ситнога лика могао би се рећи пре велики него мали, а дубока и снажно повучена црта око усана говорила је јасно о снажној, притајеној вољи, оној моћној сили што и посред највоћих новоља ногнуто главо у папрод гледа. Вио је у оделу онога краја: у црним чакширама и црном кратком гуњу који око паса не бегае припасан н утогнут, већ слободан и удесан за кретање. На ногама је имао лепо израђене сооске опанке са ишараним преплетима на врху, а око листова шарене вунене чарапе, са белнм подвезицама више њих.

Родом је био из оближњога села; без оца и мајке сам. Изгубивши матер пре иеколико година, он остави село, продаде кућу и кућиште и са свим се настани на трлу којс од села беше удаљено за Добар час хода. Овде се занимао око оно мало своје земљице; живео је просго и већим делом у обичној воденици коју беше од оца наследио, па не хотећи је продавати, сроди се потпуно са нослом. То пак учини да су сељаци већином к њему долазили, остављајући „парњачу" горе у селу. А зими, кад се Морава ледила, извлачио би тумбасе и воденицу горе на обалу и онда би се селио у своју колебу. Али и ту му време није узалуд пролазило. Ва вроме дугих зимских вечери резао би разну дрвенарију, у чему беше достигао извостан степен самоучке вештине. Да начини јарам, лес и трап за кола, точкове и сву осталу дрвенарију није било од њога бољега мајстора у целом околу. На тај начин живео је са са сељацима у нокој врсти размене: они су му имање сејали и радили, а чим би пролеће грануло и лод со са Мораве кренуо, остављао би он своју дрвенарију и колобу и ноново у воду стављао тешке тумбасе. И точак би се поново стао кретати у његовој узаној воденици, а ои сав бео од брашна, звиждукао би и весело се шалио са помељарима ... Он остави врбови држак, разгари више ватру и дигнувши се лагано са столице, отвори врата на колеби. Вотар снажно најури хладну сгрују ваздуха унутра, жижак затрепера и он осети на своме лицу мокрину од кише. На нољу беше мрачно као у паклу, ии прст нред оком да раснозна. Морава је силно брујала; гвоздени ланци којима водеиица беше горе привезана за јаке дрвено стубове, повијали су се лагано и тамо и амо, тако да је цела воденица била у лаком дрхтању. Киша је још ненростано падала, коју јо ветар дивљо прихватао и носио све даље и даље. „Да гадиа времена, Светитељу наш!" промрмља сељак и још више издиже лесу којом се долазило до водепице: „Ни пса на пољу да но оставиш!" Он се таман снремаше да затвори врата, кад му со учини да га неко но имепу зовну. Он прискочи на обалу и ослушну. Ветар као да со бошо часом притајио и он лепо распознаде да га зово неко на опој страни: „0, Рајко—о—о ...!" Глас со протеже .јасно по мрклој ноћи и усне да со узнесе над хуком Моравиних таласа. „Ај, о—о—ој!"... одазва со сељак. Нема сумње некога је било на оној страни и сада га је ваљало иревесги. Он ионово ослушну. У иснрекиданим и ноломљоиим звуцима могаше разумети, да га неко моли за превоз с оне стране. Брзо и пе мислећи се, одврати непознатоме да нричека и онда приђе месту, на коме је чун био везап, ускочи у њ и весла снажно завослаше по хучној Морави. И ако се са њом, тако рећи, бешо сродио, и ако је познавао њеиу бујну и плаховиту ћуд, инак њега сгаде много труда да чун окрене нротивној обали. Јор било се