Нова искра

— 170 -

шна. Али што му драго, боз хлоба се ие може, а мога стрица притисла иевоља без њега, те мораде напустити пољски рад и крепути се с једним својим комшијом. Уговоре кад ће поћи, спреме жита по две вреће и натоваро на коње и крену се у очи Вартоломије (11. јуна), јер тај даи вероваху, па ноћ на главу, тераху добро и на светог Вартоломију освану с оне стране реке Кубршнице, где се пут одваја лево Жабарима. Они макну малко десно једној пољаници, растоваре коњо да се одморе и попасу а и сами да се умију на Еубршиици, одморо и што поједу. Таман растоваре коње и пођу Кубршници да се умију, док из оближњег гаја изађе неки човек висока раста, црномањаст, округла лица, подугачка носа, живих малих очију а велика чела. За појасом му два пиштоља, о рамену дуга пушка и секира на руци. Упути се право њима. Назово им: дубро јутро, и онн му одговоре. Нису знали, ни ко је ни одакле је. Ои снусти секиру с руке и пушку с рамена, шпнтоље нзвади иза паса, спусти и њих, па се поче распасивати, причајући им, како јо иоћио код свиња, те се напунио бува и како хоће да со отресе и умије на Кубршиици. Они га оставе да се тросо, оду иа Кубршницу, умију сс и помоле Богу, па се врате својим коњима и товарима, изваде из бисага што су за јело нонели и почпу се прихватати. Онај непознати човек и сам оде на Кубршннцу, уми се, помоли се Вогу, па со врати и седе близу њих. Опи га понуде да се с њима заједно прихвати, али он не хтоде, воћ их запита одакле су. Они му одговоре да су из Смедеревске нахије, из села Кусатка. —- А како ви, тамо у Смедеревској, са својим Турцима пролазите ? настави даље питити. Ови одговоре: — Врло тешко. Вулум јо воћ прекипео и сваким даном сво је горе, ништа нема боље. А и не знамо докле ће ово овако. Онај човск поћута мало, па ће рећи: — Море браћо, докле ћемо се ми овако тужити једни другима при сасганку; докле ћемо јадикоиати и строиити од Турчина као зец од кера п од ловца? Зар нису и они од меса, као ми? И њих ћс куршуми пробијати, као што и нас једног по јсдног иа правди Вога пробијају. Турци чине зато тако, што виде да смо се ми иоплашили као зечеви и да њихово зло трпимо, зато и чине гато хоће с нама, воћ хајто, браћо, да се сложно и с договором дигнемо у јодап мах свп нротив Турака, а ја се уздам у Бога истинога, да ћемо им моћи одолети и учинити крај крвавом злу тако, да тај Турчин не сме више ии у вилајст изаћи, а камо ли зло какво Србину учннити. „Мој стриц и његов комшија, кад чуше ово, умукоше и ништа не одговоришо. Онај непознати поседе још мало, па устаде и оде преко гаја пекуд у планину. Моји Кусадчаии мислећи да је то какав хајдук, беху оиемели од страха. Прсседе им оно, што су иојели и попили, бојећи се да их није ко видео и чуо, кад је онај непознати човек с њима говорио, јер да чују Турци за то, извесно би главс погубили. Стога што про иатоваре коње своје и у пајвећем страху оду воденицама, самељу жито и врате се кући стрепећи непрестано целим путем, да их ко не

стигне и не позове Турцима па Рудник, где је био Сали ага, или у Крагујевац, одакле се тешко ко враћао, кад га муселим позове. Прође доста времена од тога доба, прођс и Божић и насташе месојеђе. Једна по једна глава падагае, многи кнезови изгибошо. Страх бегае овладао на све стране. Ничија глава ие беше сигурна. Док, некако по светом Сави, пуче глас да се Карађорђо дигао и закрајинио против Турака. Наши се Турци ускомешашо и устумараше. Настаде забуна. Људи почешо закопавати котлово, казане и друге ствари. Свет се устумара. Сво со снремаше. Жеие и децу склањаху у планину, у збег. Село остаде пусто. Мало посло диже се и наша нахија. Турке исгерасмо из села. Они нобегоше у Смедерево. Ми се покуиисмо, и цео народ упути се Смедерову. У том стигогае и војске из Крагујевачке и Ваљевско иахије. Мени је тада било 20 година. Уз сгрица и нашо сељане и сам сам погаао. Вссмо се уврстали с једие и друге страие и гледасмо како пролазе Крагујевчани и Ваљевци. Рекогас да ће сад и Карађорђе проћи. Бесмо ради да га видимо, и питасмо којо је Карађорђо. Рекогае нам да је он за војском и да. 1)0 сад проћи с другим старешинама. Пролазо иеки лепи, лични и крупни људи у лепим хаљинама. Питасмо за свакога: је ли оно Карађорђо? Није. Оно је Станоје Главага, оно Милан Обреновић, оно Јаков Неиадовић, оно Хајдук Вељко и тако редом. Док ево најпосле иђаху њих двојица на коњима. Онај с лево стране, човек средња раста, врло лен, дивних бркова, на ђогату, у богатом оделу и оружју све у злато и срму окованом. С десна јахагао човек висока раста, црие масти, заоденут гаироким реснатим гуњем да му се јодва виђаху тепелуци од малих пугаака иза нојаса. Наста гаапат и тиха граја: „Ено Карађорђа!" — „Ено Карађорђа!" — „Ко јс Карађорђе ? Јо ли онај гато јаха с лсве стране ?" И заиста ми мигаљасмо да јо Карађорђе оио на дивном ђогату с леве стране. — „Није оно Карађорђо, оно је Јанко Катић. Карађорђе је онај с десне стране." У том они стигоше п пород нас нрођошс. Онда аи стриц рече: „Симо, виде ли Карађорђа?" — „Видех, стрико^ — „Па то је опај човек, што нам је говорио на Кубрганици код Жабара лано, уз Петрове посте, да се треба дићи против Турака!" Доцније, кад се вратисмо кући, стрпц је чсгаће то причао завргаујући свагда; „Ја, мој синко, гато ко мислн оно и ради. Свакоме јс Бог но негато одредио, па му оно и даје!"*) * * * Своти Вартоломија прогаао је 11. овог мессцт; и иавргаило се пуних стотину годииа од оног времена, кад

* Целу ову причиду слушао сам 1895. г. у „Гранд Хорелу" од-ј-Л. Чумића. Онјујеслушао исте год. у кући Банковића у Кусатку. Ја сам је забележио исте годиие, како сам је чуо. Еад изађе „Историја Српског Устапка од Лазара Арсепијевића —■ Паталаке" 1898. год., видео сам да ју је и он забележио ио причању самога Симе Банковића (ииди стр. 63—65 I књига). Јасамсе иослужио и евојом забелегаком и Баталакином Историјом.