Нова искра

— 204 —

се лицем према зиду и заспа врло брзо. Маничка такође леже, отвори свезак и иастави читање: „Сад ми здрава иамет каже, а и оида ми је говорила, да ја иикако нисам могла бити узрок онога што је било, али сам се ипак осећала крива, и срце ми је нестрпљиво ударало и болело ме. Истина, ја сам разрезала балску тоалету Лидину, али је старамајчица веома вешто сакрила усек, и ствар је била поправљења. Лида је била у очајању и плакала је, али се затим утешила, отишла на бал и била срећна. А што је по повратку са бала назебла и, јадница, легла у постељу, — по чему сам за то ја била крива ? Ва време целога бала понашала сам се према њој „сасвим коректно", како папа воли да каже; више сам личила на ону што је свесна своје кривице (али која то врло пажљиво крије) иего ли на какву другу што замке плете. Не, доиста ми није било до интриге, јер ме је срце моје болело .. . „Лида леже у постељу, али не од шале. Дође Оемен Андрејевић и — збуии се. Ово је све страшно узбунило. „ — Шта је то ? Говорите! Воже мој! — салетали су га, а он им не могаде ништа рећи. „— Не знам још ни сам! Треба причекати до сутра . . . Али .. . Али? Што „али" ? Је ли опасност? „ — Треба бити готов на озбиљност . .. Можда ће бити заиаљење плућа, можда и крупозно .. . „Целом кућом завлада ужас. Крупозно запаљење илућа — то је можда и смрт! Лида — вореннца, Лида која је била иред сјајном удајом, нред несумњивом срећом, па сад .. . Еаква је то казна са неба ? За какве грехе? „Ја сам се смирила и завукла у кут, бојећи се и да мислим о оном што може наступити. И за што ли то да ме непрестано гони мисао о мојој кривицн, мисао која се не слаже са шактима и која је била одрицање сваке логике ? Еада сад размишљам и када се нитам: како то да моје срце, до сада неосетљиво и самољубно, поче осећати и искрено покајање ? — имам један одговор: то је стога што је осетило доста јада, и ако лажних, измишљених, иестварних, ипак их је преживело са болом као и најозбиљније јаде. Они су га умекшали, срце моје, које се беше окаменило од самих радости. „Семен Андрејевић није се нреварио. Лида је била у заносу; позваше и друге докторе и сви нађоше да је у ње крупозно запаљење плућа. Видела сам када се отац, чувши ту вест, баци у наслоњачу и заплака као дете. „Јадио моје! Еако беше близу среће! 0, проклети балови, проклето играње!" Али не, не, ја сам била дубоко уверена, да за то не беху криви ни бал нити играње, већ ја, само ја! Ја сач јој онда нанела велико огорчење! Ео је могао знати, да би се можда могло све друкчије свршити, само да ја не учиних онај свој гадни поступак. Могли смо са бала отићи пола часа раније, Лида не би била онако узбуђена и мање би играла; маса ситница навезивала се за овај догађај. Главио је,

да би распоред тога вечера био макар мало друкчији, а онда и Лида не би назебла. „Све је у кући било тужно и замишљено. Старамајчица није везла него је од јутра до мрака читала Јеванђеље. Мама се није с места мицала збуњена, утучена. Еиез је долазио свакога дана. Лице му је било тужно, али та туга, мени се бар чинило, била је хладна, само из пажње; он је долазио, улазио у кабинет, седео по пола часа и одлазио. Све је то радио скоро ћутећи. А то је требало да значи, како је он од те туге сасвим потресен. Сви су тако и мислили и говорили, али ја у то нисам веровала, а за што — не знам ни сама. Изгледало ми је, да мирни израз његових очију не одговара затегнутом и опалом лицу његову. У осталом, то су биле моје испрекидане, нолусвесие мисли: тек сада разумем то јасно, а онда сам то само неодређено наслућивала. „Није потребно да до ситница описујем оне тешке дане. Гећи ћу само, да .је било тренутака када се у мени јављала жеља да одем у собу где је лежала Лида, па да останем крај ње и да је чувам. Али мама се ужасну, када јој рекох ту своју мисао. „—■ Сачувај Божо! Та то је заразно! Зар је мало једна несрећа! Г/ И не пустише ме да одем Лиди. Оиа је била издвојеиа. Ерај ње је била једна милосрдна сестра, а наши су јој одлазили врло ретко, и то са највећом пажњом и чувањем. То ме је љутило до дна душе, а највише ме љутио Семен Андрејевић који нас јс стално опомињао да будемо пажљиви. Јадна Лида није прележала сво.ју болест, већ умре у десети дан свога мучења! Када сам то чула, пала сам од очајања на под, и кукала, горко кукала — да ме нико није могао утешити. А ко би и могао да теши, кад су сви били изгубљепи и утучени несрећом. Лида је умрла, Лиду су сахранили свечано, како се само може замислити поред великих средстава. „Моја веселост пропаде, с образа нестаде руменила, постадох ћутљива и повучена. По целе часове седела сам ма где на дивану. Мисао да сам ја крива што је она умрла, није ми давала сна. Сви су је искрено жалили, али ја сам тако изгледала, да су већ почели бринути о мени и договарати се да ме пошаљу ма куд ваи Гусије, да нађу ма какво нарочито разоноћење за мене. „А сад прелазим на причање о најглавнијем и најужаснијем. После свега што је било, срце је моје тако очврснуло а памет се тако прибрала, те се осећам тако снажна да могу све испричати хладно, као догађа.ј који се није догодио мени већ каквом сасвим туђем човеку. Мени блиски људи имали су удела у том догађају, те би та околност била довољна да не будем ненристрасна; али су ти људи отишли далеко, далеко од мога срца, а друга ми бића постадоше блиска, бића о којима нисам дотле ни појма имала. Ва то и могу бити потпуно непристрасна да испричам о највећој увреди нанесеној срцу мом."