Нова искра

— 206 —

„Када кнез отиде, папа седе крај мене; дееном руком загрди ми струк и позва ме да прођемо по сали. „— Мила моја Клавице, — рече ми када пођосмо по сали: имам да ти саопштим нешто веома значајно... Дабоме, решење је у твојим рукама. Ти знага моје и мамине принципе, те никада пећега моћи ни помислити да бисмо те хтели ма на шта нагонити. Али ја чврсто верујем у твоју разложност. . . Ствар је у томе, Клавице, да кнез... Он се осећа толико близак нашој породици и толико нас воли . .. Било би му веома тешко да се растави од нас. Бог је послао и нама и њему тешко искушење, али ко сме против Божје воље ?.. . Кнез је већ рекао мени и матери, а вечерас ће разговорити и с тобом. Ои те проси. „Нисам у стању да опишем утисак што га на меие учинише те речи. Изненађење, ужас, презрење, негодовање — сви ти осећаји притискоше ми срце са свих страиа, те ие могах изговорити ни једне речи. Вастадох и погледах оца. Поглед је, нема сумње, био веома чудповат, јер је отац осетио потребу да помирљиво спусти руку на моје раме. Моје узбуђење објашњавао је природном девојачком забуном, кад јој саопште прошевину. Папа настави: „— Ти знаш, дете моје, да свадба не може бити пре године дана од смрти Лидичине, па за то и не треба да се дотле игата о том зна. Наша је дулшост да тако урадимо због сећања на јадну Лиду. Кнез је красна прилика за моју кћер. Оп има у Петрограду великих веза и за то ће имати сјајиу будућност. Истина, није имућан, али то ништа не значи. Ти знаш да смо Лиди обећали двеста тисућа, а ти би добила имање у Рјазанској, које вреди исто толико. Сад су твоја оба мираза, и бићете довољно обезбеђепи. Размисли, дете моје, о свему том... „Папа ме пољуби у чело и остави. Ћутећи отидох у своју собу. Погала сам кроз гостинску собу да ме не би видела ни мама ни старамајчица. Нисам плакала, нисам очајавала, нисам се бацила на постељу, нисам се зарила у јастуке. Све је то било и сувише ништавно да изрази моје осећаје. Тисућа питања витлало се по мојој глави, замењујући једно друго, а у срцу се појави осећај тако оштар и тако груб да бих га, чини ми се, могла рукама ухватити. И онп су волели Лиду, они — мој отац и моја мати! Они су се тако пажљиво бринули о њезиној срећи; толико су били тужпи кад се разболела и толико очајни кад је умрла! А сад ? — Можда им је мисао о браку мом са кнезом дошла баш онда када су бедну Лиду пратили у црну земљу!.. . И нису се ужаснули, пису се узбунили! . . . И ту мисао не иоверише ником, чекајући да прође шест недеља, таман колико обичај тражи да се чува спомен о драгим покојницима! И ето прође то време, испуни се рок, — сад је допуштено насмешити се и исказати своју мисао. Да, несумњиво је да се већ одавно баве о тој мисли, јер нису узалуд онако дубоко уздахнули када јо кнез говорио о свом очекивапом новратку у Петроград.

„А и кнез је, по свој прилици, такође у тигаини имао исту мисао коју и они. За то су и биле његове очи онако мирне, када је Лида умрла, за то и нису биле у складу са тужним изразом његова лица. Већ је онда помишљао на ту комбинацију. А гато да не! Смрт Лидину јамачно је гледао као срећу коју му судбмна шаље. Велико имање оца мог требало је поделити између мене и Лиде, а смрћу Лидином биће само моје. Зар то није срећа? Приметила сам како ме од недељу две дана кнез посматра загонетним, дугим погледима. Мислио је, дакле, да је већ дошло време за припремање и да може почети, јер се већ нримиче гаестонедељни рок . . . Али, Боже мој, шта ли то мисле о мени, и они и он: ко сам и каква сам ? Ах, не, о свему томе нисам могла размишљати, јер ми је изгледало да је страшно мислити о томе и да ћу доћи до каквог страшног резултата од кога се коса диже на глави. Бојала сам се ма каквог ужасног решења, бојала сам се сама себе . . . „Изашла сам на ручак. Говорило се о другом којечему, јамачно се с умишљајем није навијао разговор на иознати предмет. То су они називали: „не чинити притисак" ! А да сам ја била сва прожмана тим питањем, доказ беху моја бледоћа и моје ћутање. 0, када би знали, шта ја све мислим и о ствари која их занима и о њима свима! „Чекала сам вече, чекала сам кнеза. Још нисам знала гата ћу му рећи т. ј. какве ћу изразе унотребити, а знала сам врло добро шта осећам. Решила сам да га непрестано гледам у лице, да бих видела какве ће му очи бити када буде говорио са мном. Сумрак се спуштао, упалигае свеће. Из сале чули су се звуци гласовира. То су били озбиљии и тужни акорди Шопенове прелудије, која се доисга слагала са маминим расположењем (то је она свирала), са оним туашим расположењем, које мати осећа у четрдесети дан од смрти кћери своје... Али мени ти звуци изазвагае дрхтање. Зар, мислила сам, све на свету баш толико зависи од ногодаба, да се и туга о ненакнадиом губитку рачуна по роковима што су их сами људи измислили ? Јер људи туже и тако изгледају као да со иикада више не могу утешити. А ето, прође уобичајених шест иедеља, и туга се толико ублажи да се чак може сести и за гласовир. Али пошто је то само шест недеља, потребно је изабрати тужну прелудију Шопенову; а када се наврши година дана, допуштоно је прећи и на валцере ... Ја сам знала да су и мама и паиа и старамајчица срдачно волели Лиду и да им је туга била искрена. Да, све је у свету погодба, конвенција, и то у толикој мери да те понекад страх обујми када почнеш размишљати о томе. . . „Кнез је дошао. Сви смо били у гостинској соби и разговарали о наступању нролећне сезоне. .. Мама је изјавила жељу да лето проведе на Рјазанском имању. „— Надам се, да ћете нас посетити, кнеже ? упита она.