Нова искра

- 209 -

после увреда што их добих од ода, матере и човека који је имао у моме животу тако значајну улогу, — ја више нисам могла ући у свет са својим пређашњим безбрижновеселим осмехом, који ми није допуштао да видим сву празнину и ненотребност свега што је било у таквом животу. Осећала сам како ме чак и овлашни додир онога што ме очекује — обујми хладноћом ужасне досаде. Када би говорили: „Пролеће Кемо провести у иностранству!" ,Дето на Рјазанском имаљу!", „У зиму ћсмо нриредити два бала, — треба развеселити јадну Клаву!", „Примаћемо велико друштво, само да н.ој, јадннци, не буде досадно!" — мене је веК тада подузимала досада. Како је све то празно, непотребно, без живота, покварено! Да ли Је такав и живот свега света? Да ли се живот, пуст и без циља, нромењује само несрећама и узајамннм увредама? Да ли је само то и пишта друго ? „ Већ сам оставила постељу и у гостинској соби проводила дуге вечери са старамајчицом. Некако инстинктивно туђила сам се маме и оца, а старамајчица с оним својим великим, мирним очима, привлачила ме је себи. „— Ах, Клаво, Клаво! говорила је старамајчица машући главом: ти ми се не донадаш, ти ми се не донадаш!. . . „— Ја се, старамајчице, сама себи ие допадам! одговорих јој уздахнувнш. „— То не значи ништа, чак је то и добро ... Кад се човек ночне не допадати себи, зиачи да се тада поправља.

„ — Ти не знаш, старамајчице.. . „— И не треба ништа да знам . .. „И дође ми у један мах да јој све испричам, на то и урадих. Ништа не сакрих: од првог злобног осећаја, када нам дође кнез, па све до Лидине тоалете што

Куђа са призиданим вајатом — ћилером (Полимље)

„— Је ли то истина? Ја се понрављам ?.. . Кад би само знала, старамајчице, колико сам ја рђава? „— Ти? 0, Боже мој! Кад би цео свет био тако грешан као ти, на земљи би рај био!...

Кућа с уљаником у Подгори је расекох! Старамајчица је била озбиљна, а када заврших своје причање, дуго је ћутала. „— То је стога, дете моје, што те нису научили никаквом послу. Ни глава ни руке твоје немадоше се о чему бавити. Увек сам говорила оцу твом, да вас не васпитава тако погрешно. Да, да, тако сам му говорила. Нас су, Бога ми, друкчије васпитавали. Учили смо шав, домаћинство, па ово па оно, а сада све то, још мало, па ће сматрати као рђав тои!.. . „— Старамајчице, знаш ли шта ми је тешко? Ја никог не волим! . .. После онога догађаја са кнезом, мама и отац .. . између њих и мене као да се испречила стена каква. А и сви ми други људи изгледају хладни и бездушни . .. И у мом је срцу хладноћа. „ — Да, да, да!... То је због тога што никад ниси ма шта урадила за друге . .. Ако хоћеш да заволиш човека, учини што за њега. Ја сам то већ огледала. Чим стекнем непријатеља, чим се у мени појаве осећаји што ме одбијају од њега, — а ја онда учиним ма шта за њега, и лепо видим како ми је тада мало ближи. Ето ови су мо.ји везови за бедне људе. .. Седим у наслоњачи и везем ... Ја чак и не знам оне у чију корист радим, а већ их по мало волим ... Доиста ... А шта су ти везови ? Трице! А ипак осећаш свакога часа да не живиш узалуд, већ да си некоме ма и од најмање користи. И онда је тако топло у срцу!... (КАСТАВИЂЕ СИ)