Нова искра

— 211 —

рено у врхове од ципела. После подиже главу и махну руком као да је хтео нешто рећи, па је опет спусти ... Ћопа-Перу прође воља да уђе у дворшпте. — Ништа нисам добио ... Гладан сам ! — прошапута и окрете се да види где му је керче и викну: — Напред 'арш! — али је ово било изговорено плашљиво, очајно, није било више у њему оне достојанствености ... Знао је да до другога села има да иде много, врло много. А дотле*: камо хлеба? Ако му когод успут не дадне чак ни кору хлеба ?' Изашао је из села. Нога се опет забадаше, а штаке су се полако номицале, али глад и умор као да су и њих уморили. Дрвена је нога све непоузданије стајала, а руке су све млитавије и млитавије држале штаке. Глава је била готово спуштена на прса, а очи су се полако затварале. Још по мало се напрезаше, штаке му одоше много у страну, дрвена нога се окрете и он лупи крај пута. Еерче му притрча, поче да цичи, да га лиже и чешКе је погледало на пут, као да некога очекује. . . Ноћ се спуштала полако, тихо . . . Лаки ветрић је лелујао класје, а лшпће је треперило. Месец изиде полако из једнога облака, иа се опет сакри . . . Ветар је почео јаче да душо, лишће је са треперења прешло у шуштање, а грање отпоче да шкрипи. . . Крупне, ретке капљице отпочеше нолако да бију о лишће. . . Ћопа-Пера је лежао покрај пута, испод једнога грма. Уста је отворио и исплазио сав испуцан језик. Чуло се кркљање. Осећао је да су га то умор и глад савладали. После се сети свога села. Ах! то је село! На узвишици, опкољепо грмљем. Па људи добри . . . После га поче свест да издаје, снага му је толико малаксала да није могао ни да се мрдне... Велики комад хлеба указа му се испред очију, али као да је хлеб бежао од њега, а он га јури!... Кишне капљице су ударале о лишће. Ћопа-Пера је крчао, а керче је скичало најпре тио, па после све јаче и јаче . .. У јутру је чуо нејасно зврјање кола, топот коња и то га освести и пробуди. Онага му се мало спавањем повратила и он седе крај пута. Кола су јурила. Чуо се прасак бича. Људи загрљени седели су у колима и клатили се а иа једну а на другу страну. Ђопа-Пера пружи руку: — Молим вас, умрећу од глади! Хлеба! Кола су брзо ишла, зврјала, клапарала и нико га није чуо. Сунце се појави полако ... Цврчци почеше да се јављају из жита. Птичице су се стресале од росе и отпочињале певање. Све се увило у танку, провидну маглу.

Ћопа-Пера побледе, преилашен мучио се да се попне на штаке. Ако се не попне, умреће од глади. Опирао се на једну штаку, дизао се до пола, али се она несрећна нога окрене и он са стењањем тресне о земљу. Нешто му је зујало по ушима. На очи му ударила нека ватра, у телу га спонала дрхтавица. Једва једном се успе на штаке и пође полако. После се сети керчета, па се окрете и као да је хтео опет викнути: — Напред 'арш! — али није било ни потребно, керче је ишло полако, савило главу, завукло реп међ ноге, слабине су му силно одскакале. Није више трчкарало у шибље, није јурило птице, — кад да је и оно осећало да се нешто страшно догађа ... Није зашао ни кривину иа путу. кад, мало подаље од пута, угледа једнога човека где је легао испод једнога грма, а велику торбу подметнуо под главу. Пери сену кроз главу да је у тој торби хлеб. Штаке

К РОВИЊАРЕ И УЏЕРК КУЂЕ ОИРОМАШНИЈИХ ОЕЉАКА У ПОЛИМЉУ

се пожурише. Тело му се њихаше као никада дотло. Гледао је са стрепњом у човека. Само да се ие пробуди докле по дође до њега. Већ је био близу. Имао је да се скине низ једну малу косу. Штаке му се раширише и он лупи о земљу. Притајио се и гледао је у онога, да се није пробудио. Почео је да пузи, полако, опрезио . .. Онај легао на леђа, метнуо руке испод главе, бледо лице развукло се у осмех !... Ћопа-Пера чим стиже до њега, ухвати за торбу полако, сав дрхтећи. Онај што је спавао трже се и стеже је грчевито. Пери се диже коса у вис. Гуке му се напрегоше и покуша да ишчупа торбу ономе из руку. Онај га стеже око врата рукама . . . Ћопа-Пера осети да га снага издаје и у једном тренутку се сети пожа. Истргне га иза паса и зари ономе у слабине. Онај пусти Перин врат, клече на колена,