Нова искра

— 213

жичице, ти лиетићи што су везени на длаку тачно, оне Ђиђи. Па видиш да сам те гледао. рупице што их је са огромним стрнљењем израђивала у Софија. А допадам ти се овако? топлим јулским данима, докле су ученице дремале а го- Ђиђи. Допадаш ми се увек. спођа учитељица упућујући их говорила својим катедрал- Софија (мисли да је та речегшца лепа, али сувише кратка). ним гласом: ОоФија, пази, СоФија ! — те ружичице, ти листићи садржаваху мирис целе њене младости, толике миле илузије, толике маштарије романтичне главице и девојачке снове. Софија. Већ је доцкан (и не слушајући на одговор зловољна на саму себе нервозио се облачи). Ђиђи (извуче из шпага једне новине; развије их, прелети погледом, па онда ночиње читати гласно): „Последње депеше из Жоскве јављају, да цар и царица... Интересује ли те? Софија. Та . . . нисам ни слушала. Ђиђи (поново чита). „Последне депеше из Москве". . . Софи/ја (прекинувши га) Остави се. Знам већ шта је. Несрећан случај Мацолинијевих. Већ сам ухватила сграх од новина, откако се у сваком ступцу говори о тој несрећи. Ђиђи (смејући се). Али ово је денеша из Москве. . . Софија. Хе! Не мари то ништа. Чак и чланак, који би се почео речима: „Љубав, Најстарија кула, по предању зидана на 17 год. пре суверенка света", могао би да се односи на Косова у Превишу (Дробњак) несрећу Мацолинијевих. Ђиђи. Онда ништа (чита тихим гласом). Ђиђи (Обуче капут, метне манжетне, оковратник и Софија (за то време облачи врло елегантну хаљину рукавице). Хајдбмо. од 8игаћ-а у боји бегоније, отвореио и затворено, уз коју ОоФИЈа погледа се још једном, последњи пут, у огледолази шешир с три мала листа од бегоније и махалица дало и у њој се зачиње смела мисао, да стегне свог мужа која је сама по себи један велики лист бегоније). Несум- и да му учини ватрену љубавну изјаву. њиво је да ће ова тоалета убити у појам цео женски свет Лака као срна силази низа степенице, унапред се у кавани Еова. (Осмех задовољства лебди на Оофи - радујући, што ће се ухватити нод руку с Ђиђијем, и што јину лицу). ће сами ићи стазом по врту и тврђави; за тим у кавану Кова, у Фантасмагорију од светлости, боја, музике; па онда и опет сами, по пустим улицама, прибијени уза зид, певушећи тајанствено, као да он није чувени нрошесор Ђиђи Гијери, већ какав јунак из романа, какав пустоловни лакоумни витез, који је кадар на сред пијаце Шото клекнути и замолити је за допуштење да је пољуби у руку. Ђиђи (на вратима). Охо! Охо! Софија. Ко је? Иижињер Малфати (клањајући се дубоко). Свратих да видим пгга радите. Ђиђи. Хајде с нама. Шта велиш? (удари га љубазно по рамену). Браво, инжињере! Енжињер (Софији ). Госпођа, види се, добро изгледа ?. . . Софија (угризе се за усне тако да јој умало крв не удари). Врло добро! (за се). Ни вечерас иије мој.

Кула под сламом у Превишу (Дробњак) Ђиђи. (Савије новине и гледа у своју жену). Јеси ли готова? Е, то ти одело дивно доликује. Софија. Једва једном! ЂиЏ. — ? Софија. Дабогме. .. никад ме нећеш ни да погледаш! VIII Ђ у р а СоФија, сама.у салончићу, седи крај прозора, намотава плав вунен конац и мисли: — Мама ми је препоручила да радим.. . да је овде, била би задовољна; имам да радим вас дуги дан. У петак је свети Л.ујђи и Бог зна да ли ћу стићи да довршим ове паиуче! Добро је још што сам се одлучила да