Нова искра

236

фатк-Султан ЦРИПОВЕТКД Ј€Ј1€№ ЈОр. АШШвт^

(НАСТДВДК)

XVII акле свршено је. Шемси-паша је на чисто ; али му је сад сто пута горе, већи стид, срамота, и жене му се свете! осветила му се Фати-султан . .. Све мисли па њено ново венчање, и на њен селам који му пуномоћник предаде, исказа; с њим леже, с њим устаје; како ће кроз град с катраном на образу!. . . „Мисли сад, кад ниси пре мислио. Ватвори се у харем, као твоЈа жена. Њу је затворио од младости закоп; тебе под старост твоја лудост. Хтео си, учинио си, осрамотио си се, па сад седи, ако хоћеш да се људи не подмигују кад те чаршијом виде, да се жене не кикоћу кад те махалом опазе". Тако мисли; а посло куне брод који хаФуз-Ахмеда и његов харем из Цариграда понесе, и тахтариван који рођаку дара царева у његов пашалук донесе. Ни оп излази из конака, ни пашииица, ни пашић, Бал-беј. А буд се оволико осрамотише, ту да бар више не страхују, друкчнје би било, лакше. Мисли паша како да се опросги страха, кад не можо срамоте, никад ни до века; мисли и са женом се покаткад, дању, а и ноћу, разговара. Она вели да иснрате Вал-беја у Цариград .. . „Какав Стамбол, женска главо?! Вар мислиш да је Војњацима Стамбол далеко?" — „Е ја друго не знам . .. У Брусу, код брата ми". „Еј! Стамбол и Бруса, комшија и комшика". — Валла'! тако. Шта да со ради, аман, Јараби!" Једно јутро, пашиница устаде, уми се, узе абдест, отклања јутарњу молитву, па изиђс пред пашу, нешто да му каже. Он седи у једној затвореној софи крај мангала, у антернји и ћулаву, скрштених ногу, и пуши. Загледао се кроз прозор у голо дрвеће. Хладан, зимни ветар љуља гране, голе. „Еао диленџије (просјаци): голе, клате се, милостињу траже, јок од људи, него од Алаха. А Алах, благ и милосрдан, није као човек: да јаспру, на се големи, милостињу дадох; дариваће их прво цветом, па лишћем, па родом, Он, благ и милосрдан, и оком неће тренути. Аллах! Ама и осветљив си. Ео на тебе један час заборави, сто година му се светиш". Из мисли га трже пашииица. — Пашам, чмпемм'н нури, (Пашо мој, очни ми виде). — Што има, ханум ?. .. Седи. Она седе ниже његова пшљтета. — Сву ноћ нисам спавала . .., и ти .. . чула сам где у иоиоћи изиђе .. . Нисам могла спавати, мислила сам, и смислпла сам да . .. — Нека је хаирли (срећно)! — Да зовеш, очни ми виде, пашу Шкодралију: да он иде мула-Халиму. Ои може да ... И узе му нешто шаптати; шапће дуго.

— Ашколсун! Сто пута нека ти жена савет да, једанпут га прими. И ја ћу да примим сад, једанпут, твој савет. Паша Шкодралија ми је као отац, воли ме, јер ме мој отац, његов друг, на самрти њему у аманет оставио. Кад сам млад био, често ми је мејтуи (писмо) праћао, учио ме, световао ме, и говорио ми: „Ако те снађе, не дај Боже, нека лошотиња, тражи помоћ у мене... А он је оном топличком вуку, медведу, и земљак, и друг, и добар пријатељ ... Оћу да му пратим мејтуп и у њему селам сад одмах. И отури чибук, а узе: перо, дивит и хартију . . . Прво зажмуре, па поче гушјим пером с десна на лево...; иа колену нише. Испрати писмо по тројици; страх га да се један у путу не разболи, те да писмо не однесе. И скадарски иаша, чим прими писмо, и проучи га, нође па пут. Дође у Лесковац, сипу.својега умрлога друга. Шемси-паша му све каза . .. Посла га мула - Халиму на разговор, и на договор ... — Мула, стари друже, нријатељу, рече мули скадарски паша (пошто се с мулом изгрлио, упитали се за јуначко здравље и испушили по три чибука), крупан човек, као мула, мулиних година, у ћурку расеченом позади од пета до струка. Голем сам пут, пријатељу, учинио, и нека Алах да да ми је за вајду. Ти, мула, пријатељу, чуо сам, оћеш још да се светиш Шемси-паши? Доста! Довде што си правио, сваки рече а®ерим! одавде што би, сваки би рекао јазук! Алах за један грех једну казну, за голем голему, за мали малу. Ти, мула, пријатељу, оћеш две! Немој! Срамоту си за жалост; иемој још и жалоет за срамоту. И после, мула, ти си се светио како се Арнаути не свете. Камо да си му убио сина, а да не направи оно што направи. Ама кад је било, хајде се са Шемсипашом измири. Мула извуче ћилибар на чибуку из уста, па се загледа у пашу. — Што ме гледаш, мула ? Не зборим ли добро? Он ништа не одговара. Гледа га. — И после, мула, Шемси-паша се заклиње у Алахову љубав да није џелат; да ти није он сина .. . — Аман, иашо, главо Скадру!, Аман!... Ха! ха ! ха! Бездушник! И лаже и узима у уста Алаха и нејгамбера! Јараби, како трппш?! Како му не пјстиш у зиму врео камен на главу, да му размрскаш главу . . . Из пакла камен да пусгиш .. . — Остави мене да зборим, мула, гост сам ти .. . Тако ! Пуши и слушај. Ои није џелат, заклиње се. Сина су ти, мула, убиле харамије; он оће ... — Алла'! Ху ! Алла'! Ху! . . . — Мула! Мула! Ниси дервиш . . .