Нова искра

— 235 -

сГип с?ја1еаи (1^ фаитазкји ЈГ. ЧХ№ВС^ОЈ Јјр. 2).

агловига прошлост прикрива стиЈење, На коме се древне развалине дижу Завијене тајном времених таласа, Што се нагло губе и у вјечност нижу.

Ноћ је ... . Дубоки мир се шири .... Под велом невида тавног Трнова ружица мири.... Пучином покоја равног Тек лаор продире меки Из сфера мртвих, далеки'. Посвуд је живот клон'о, Ни гласа људскога нема; И свего позовно звоно У храму уклето др'јема; Под руком самрги више Ни цвјетак ситни не дише.

Да св'јетле зраке Жаруље ноћне Васкрсну својом

Небеском моћи Уснулу прошлост Из сјетне ноћи . .

Ал' камени знаци Зан'јемели стоје На разбоју коби И прошлости своје; Јер немила судба Не издиже руке Изнад жртве ове, Која се без муке

- " • * -љ •"• | .||.||>4>^ -а| ■ ■» •'ај, -' .Г; Г ^ „

Ах, ту је уснула вјечност, Гдје дивља ружица цвјета, Гдје тупа тишина само Понире изнад св'јета Ко уздах вечерње сјене Западом обагрене.... Лагано се ноћ овија Око древних развалина И прикрива прошлост њину Да не сину: Као н'јеми, крвни знаци Кад небески упру зраци Своју свјетлост У ту тмину .... * * Н« Много је умрло људи, много јунака пало, Ал' једни су само моћни да живу у гробу свом, Над једним Еребос крили, над другим ловор цвјега И зубља бесмртне славе изгара пламеном.

Магловита прошлост прикрива стијење На коме се древне развалине дижу Завијене тајном времених таласа Што се нагло губе и у вјечност нижу.

- ' V' ^ -Ј> - V? .

УЛАЗАК У МАНАСТИР Св. АрХАНЂЕЛА

А бл'једи мјесец Загледа у њих: Ко да би хтјео

Да скине вео Трагове што је Сјају замео;

Сва подаје снази Што се смрћу зове .. . И мирно се ноћ овија Око древних развалина И прикрива прошлост њину Да не сину; Као н'јеми, крвни знаци Кад небески упру зраци Своју свјетлост У ту тмину . . . Душан 0.

Ђуки^