Нова искра

— 249 —

А из очију ми нежни сјај се осу Среће родитељске. Срце бије, бије . . . в Откуд умор, оче? Није, веруј, није!« Пољубих га топло, топлије но икад . . . Ал' крај усана му не видех још никад

Овај чудни осмех . . . Оде. Остах сама, У души ми светло а крај мене тама. Стегох срце своје што се не зна крити: »Боже, како човек може срећан бити."

Утисцм е пута

ЈГоследње вече раћао еам се дома да узмсм ствари, већ се требало кретати на станицу. То је бидо последњег вечера мога бављења у Паризу. После диевне жеге која је, чиии ми

столице, иисаћи сто, наслоњача, кревет... све је то, за мене, било живо, сваки предмет имао је свој нарочити говор, и ја сам их све разумевао. У собама је све стајало као и пре; само путничке торбе и исиражњене књижиице што су одавале да неко одлази.

Имао сам још два часа времена, пре поласка. Игаао се, несноснија у Паризу но ма у коме сам из собе у собу и пажљиво разгледао сваку и најмању другом месту, свет се беше размилео да стварчицу, хтео сам да ми се њихове слике што јаче,

се иадише свежег ваздуха. Пењао сам се, полако, булеваром 8аш1-М1сће1, или, како ђаци скраћено веле, Вои1-Шсће. Ово је доба одмора, цео је Париз на улици. Покрај мене пролазиле су жене у бело обучене, а при земљи таласале су се лаке, чипкаие сукње ко запенушани вали. Ваздух је мирисао. Осећао сам час љубичицу, час ђурђевак, миозотис, каранФил или ружу, који су мирисали из полу-отворених корсажа кокетних дама. Пуне су биле ка®анске терасе; на угловима су стајали ђаци, по групама, и лармали; средином су зврктала кола .. . Све је било весело, све се смејало; само сам ја замишљен и снужден кварио ову лепу, иесташну хармонију. Дошао сам до Луксенбуршке баигге. Добош је ударао и .једно протегнуто, монотоно затвара се! гато су чувари достојанствеио викали, разлегало се кроз нолуисиражњене стазе и цветне пољапе. Шетачи су се журили, излазили. Многобројие слике лепих успомена поређаше ми се испред очију: другарске шетње, слатки састапци; дуги, неисцрпни разговори, нелша миловања —- све опо гато се никад вигае поновити неће, читава једна једра, здрава, прохујала младост. * * * Попео сам се у свој мали стан препун успомена. Свака је сгварчица имала своју причу: ирозори, балкоп,

гато дубље, гато трајније урежу у сећање.

Двестагодишњица Петроггада : Галера из доба Петра Великог

Сео сам за сто и, налакћен, дуго гледао у зелену чоху. Тишина је била тешка, несавладљива. Улична ларма није допирала до мојих собица шестога спрата. Само непроспаване ноћи летеле су око мене, иечујно, са отвореним књигама. Па и њих неста. Наједном зачух смех, певање, грају. ... И ако су врата била закључана, собе се испуиише светом. Угледах своје најбоље другове, беху дошли да проведемо једну од оних безбрижних, ђачких иоћи. — Деде, устај! Дај виолину! — Хајде, кувај чај!