Нова искра

- 283 —

„иего ја и ти и ико други, кад њега и Руси и Турци „добро знају." И заиета, у време оиих ведиких иаиора у овом иовом устаику, вероватно су Милошу ове речи од срца потекле. Међу тим она Карађорђева молба стигла је руском цару. Он се сети ненравде учињене Србима Букурешким Миром, па, ношто је сад била сатрвеиа снага Нанолеонова код Ватерло-а, он науми да се заузме за судбину срискога народа. Српско питање истакао је као „иитање части за Русију." И после неколико дана руски посланик на Порти запита султана: „Какав се то рат води у Србији противно Букурешком Миру?" — Осим тога Русија поче прикупљати и војску на граници Турске чинећи диверзију у корист Срба. Све ово беше последица молбе Вождове. То беше .једна од великих заслуга Карађорђевих, која се до данас редовно нревиђала. Видећи Порта да може запливати у нов рат с Русијом због ерпског читања, похита да се измири са Србима. Зато нареди Марашлији да се пошто пото измири са Србима и Марашлија се измири. Ето, како је Милош први пут дошао до мира крајем 1815. године. Карађорђе презими 1816. године у Хотину а у пролеће већ га иалазимо у Петрограду заједно са Младеном Миловановићем, Антонијем Пљакићем, Михаилом Чардаклијом и писаром Лазом Тодоровићем. Намера овог његова пута беше замолити цара да буде милостив избавити народ сриски од Турака и да га иусти да иде у Србшју. Милош, који се на онај начин измири с Марашлијом, не само да не жељаше да Карађорђе дође сад у Србију с оним војводама из Бесарабије, већ не трпљаше ни оне који пређоше из Аустрије. Стојан Чупић још раније, 1815. године, би издаи Турцима; Петар Молер и Радич Петровић удављени у Београду а Мелентије Никшић убијен у Шапцу. С тога, чим сазна да је Карађорђе отишао у Петроград цару, пошље свог политичког агента Михаила Германа да удари па Бесарабију а одатле заједно с Петром Добрњцем у Петроград па да норади где треба не само да се не би вратио у Србију Карађорђе и другс војводе што су у Русији, већ да им се забрани мешати се у ма какав посао који се Србије тиче. Герман је крио намеру својега доласка, али је Добрњац то сваком причао, па је и Карађорђе дознао за све то. И 12. јуна 1816. године нанише Милошу писмо у коме га прекори и напомене, да такав рад не води општем добру. У писму вели: „Такве снлетке наносе стид не мени, већ народу, коме сам 10 година управљао." Његова љубав према народу била је толика, да није гледао на ове сплетке које еу против њега сиовапе. Док је Милош радио преко Германа да Карађорђе не дође у Србију, дотле Карађорђе, по истом Герману, нише Милошу 29. јуна 1816. год., и извештава га да се у Мелентија Никшића налазе на чувању његових 4000 дуката, те му шаље признаницу, да новац узме од Мелеитија и унотреби

на народне потребе. Писмо је пуно топлине и љубави према народу и жалим што га због кратког времена не могу у целини навесги, јер је верно огледало племените душе бесмртнога Вожда. За време својега бављења у Петрограду, Карађорђе .је три пута пред цара излазио. Али његове жеље нису се могле остварити. Од цара је добио одговор: да повратку његову у Србију сад није време. И он се с тугом на души врати натраг у Хотин. Септембра 1816. год. потражишо пасоше од власти и Карађорђе и војводе, да се врате натраг у Србију. Власт, око 1. декембра, даде пасоше свима, осим Карађорђа и двојице његових писара. Али како беше пао велики снег и настала јака зима, то и војводе остадоше за ту зиму у Бесарабији. Међутим још раније, 1814. год., беше основано грчко друштво названо Хетерија Филике, коме беше задатак да побуни и ослободи све хришћане Балканског Полуострва. Неким ноглавицама тога друштва паде на ум, да Карађорђа, као највиђенијег ратника и најчувенијег међу свима на Балкану, уведу у то друштво. Тога ради ношљу из Јаша у Бесарабију Чмгрђа Олимиија званог ЈоргаКа, који се раније, још из ратовања, нозиавао с Карађорђем, да се састане с Карађорђем. Јоргаћ без пасоша доиадне затвора у Кишењеву, те га власт једва нусти на јемство /1уке Лазаревића и Добрњца. Из Кишоњева отиде Јоргаћ у Хотин Карађорђу и састану се негде око Божића 1816. г. Јоргаћ изиесе пред Карађорђа жељу иајглавнијих чланова Хетерије. Карађорђу, који је чамио у туђипи, синула је нада, да на тај начин може доћи у отаџбину, да може видети она брдаи пољагдеје света угледао; да може видети земљу, за коју се 10 година борио, коју је својом крвљу толико пута оросио. И Карађорђе је пристао, тражећи само да се то чува у тајности. Али тај носао, због велике зиме, одложи се за пролеће 1817. године. И у Кишењеву и Хотину зуцкало се да Карађорђе намерава на пролеће иоћи у Србију, али како, то се није знало. Из Бесарабије за ту намеру јављено је Милошу. Милош, страхујући од те Карађорђеве намере, посла још 4. марта 1817. године молбу руском цару, у којој га „ коленоприклоно" моли да се Врховни Вожд и оне војводе с њијг никако не пуштају у Србију, већ да се што више удаље од граница нодунавских кнежевина. Истога дана писао је и руском државном министру гро®у Каподистрији. Да ли утицајем ове молбе или из којих других узрока, не зна се, тек је од Карађорђа тражено да се уклони из Хотина и повуче дубље у Русију. И он је пристао да иде у Милгород, у Тавријску губернију, можда и с тога да би заварао траг својим намерама. Крајем маја 1817. год. Карађорђе са својим момком Наумом Крнаром и Јоргаћем тајно остави Хотин, иређе преко Прута, дође у Јаш, где проведе неколико дана, па га Јоргаћ одведе ноћу у врт куће Ипсилантове код Га-