Нова искра

- 271 —

ЈГод игдом

(Ив Алибегова севдаха)

,Н> <(ј|| лхао сам коње и нино сам пио, Али нигда нисам 'вако рахат био ! Е, све ми се чини и јемин бих дао Да је јутрос рано један бумбул пао Ту, до срца мога, па пјева што нигда Није чула ружа ни зелена игда Неку милу кајду, па ми дође, аман, Као да сам заспб у џенету таман. А како ти не бих 'вако рахат био Кад је Алах дао што је дати хтио? Гле, велико сунце упрло стријеле На питоми шехер, на ђуле бијеле, На гранате смокве покрај шедрвана, На севлије старе од ески земана, И ганке мунаре по равну Мостару, Гдје 'но бумбул пјева у бадем-бехару;

Па кб да би један голем рубин био У хиљаду боја трепти шехер цио, Док Неретва хладна о крш се разбија И срмали галеб над њоме се вија. Па још како овдје мирише мелекша И зелена трава од памука мекша И лијепи цвијет игде и јасмина, Кб махале куда пролази Емина! Ах, Емина! Само да још она дође, Да ми мало дође, да ме жеља прође, Па да сједне овдје под игду на трану Да јој мрсим, аман, ону косу плаву, Да ижљубим грло и под грлом што је, Па сан када тихи склопи очи моје, Да ме маше китом бијела бехара, Би ми тада био џенет без карара! Алекса Шанти11.

Тумачења: игда = дафина: рахат = расиоложен; јемин = заклетва; севлија = кииарие; мелекша = љубица.

РУСКО СЛИКАРСТВО У XIX ВЕКУ (Уломак кз дела "ркхарда ЈУГутера „^езсИкМе с\гг јУ1а1егеЈ т XIX ЈаНгћипс1гг{")

(НАОТАВАК)

ли јо у толико заразнији и опаснији био утицај што га јо Брјулов имао на руску уметност свога времона. Тамјан, наљен нред царем уметности, и другима јс намет заносио.

Бити Брјулов, једначити се са Брјуловим — Јер јо изгледало немогућно битп бољи од њега — бешо општа девиза. Ко је спомињао тада Орловскога и јЈ Венецијаиова? Ови скромни угледници старих Холанђана беху прави кепеци нрема колосу који је једним замахом узлетео на врх Парнаса. Од Брјулова завлада тожња за офоктно осветљење и немогуКне положаје. Колосална платна испуњаваху разне изложбе. Више свега беху цењепо теме нрема сижетима античкога, средњевековнога и библијскога света а ређе и из руске историје. Мазали су их непрестаио дречним бојама а све у псевдо-идеалном духу. Упућивани академијом и великом тражњом, дочекивани одушевљеним аплаузима гомиле, — ночеше се јављати све више и више сликари-иеторичари. Пасин, Шамшип, Кариов, доциије Флавицки и Молер беху један за другим уздизани у величине заслужне дивљоња. У самој ствари, то су била ништавила која, сва уједно скупљена, не би дала ни толико материјала колико би било довољио за обележје једне одређене личиости. Хенрих Сјемирадски, један од најталентованијих, заносио се сликањем ианорама из живота Грка и Римљана, или је своје раскошно осуичане нредеонике (Бапс!-

асћаД) кварио луткастим, неживим Фигурама. Вруни, којега помињу заједио са Брјуловим, стече име рускога Иполита Фландрена. Он се бавио о руском црквеном живопису. Између осталих радова, сликао је и плаФОне у Петроградском Исакијеву Сабору. У својим радовима сјодинио је са богаством нове Француске школе нуризам Овербокових линија, хладно подражавањеМикеланџелскогастила Корнелијусова и извесиу топлину и пикантност. Неф, који је оцењен као први колориста носле Брјулова, отужиом сладошћу сликао је гиздаве нимфс и благочестиве светитеље, који још ни сада нису ништа изгубили од свежине својих шећерних боја. Ови уметници овога правца имају отисак укуса што је тада владао у Италији, Француској и Германији. Тек када се у Русији увидело да Брјулов није колос, да „Помноја" није иоема већ само еФектна оперска апотеоза са боскрвним воштаним луткама, — тек тада могло је слободно одахнути руско сликарство. Прве бреше у области велнке умотности отворише неколики сликари који се могу успоредити с енглеским ирераФаелитима. Зиаменити уметник Александар Иванов одушеви се идејом да сликом представи Христов излазак пред народ. Дотле још нису његови сиови излазили из круга историјских слика Бруниа и Брјулова. Имао је велику душу, озбиљно је гледао у нозив уметника, па за то и није наставио пут по утапканој и глаткој стази. Шаблонски идеализам, равнотежа у композицији, лако