Нова искра

— 270

Отвори уста, мало. Усу јој Исмаилова сестра у уста ноколиео капи земзема, обриса јој усга новим јаглуком. Д1то хришћанима причест, то мусломанима земзом. Приуготовише је за смрт. — Растанак... Изиђите из собе, јенђе. . ., ето ми баба. .. нева се расганак. . . Што плачу кад слушају ову песму, свадбену, баба, мајка... Ја по плачем... Пушке.. Сватови. . . Арнаути. .. Сад ће да ме воде. . . Исмаилу... Сад ће трећи петли... Дошао Хедрлес... Гледајте на сат... И тихо, тихо, а ипак разумљжво, чу се из празних груди песма: „Белу рубу обукла невеста, „Убаво лане; „Мор дугмета запучила оиа „Чак до ђердане. . . „Од акшма љубиће је драго... „Док се не сване... „Сад ће одлетет' мајко, „Шахин*) из руке твоје... „Аман... аман... јен... ђе..." Јенђе! Последња реч. Трећи петли закукурекаше. Ни мало хронда, мало грчења... Левом је руком згужвала танку паучину, чаршав на душеку, испружила се, окренуда се мало на леву страну, нрозору, осмехнула се последњим радосним осмехом, зевнула, једанпут. . . Одлете из мајчине руке соко, не соко, него бели голуб... Уста занемеше за навек; очи склопљене (заклопи их Исмаилова сестра)...; осмех радостан није само на уснама, разлио се по делом лицу.. . Тако умиру, ваљада, само они који немају на души ни трунке греха. А овако увене, зацело, биљка кад јој украте сунце и росу.. . Фати лежи мртва; лице жуто као восак.. . ; коса се по јастуку просула. . .; јорган јој доле, код ногу; једна ножица, бела, с црвеним табаном и ноктима, вири иснод ружичасте, свилене хаљине, златом извезене. . . Њена мајка, коју мало час изнеше из одаје, да не види кад јој кћи издише, клечи сад крај ње, јединице своје; заборавила у тешком јаду Алахово Писмо, па паружила лице: липти крв с њега, а она нариче, пролива горке сузе. . . Хита да се наплаче док јој је кћи врх земље; јер кад буде под земљом, уздржаваће се од суза, молитвом, да кћер сузама својим, мајчиним сузама не сагори, да се не лиши једине наде, састанка с њом на оном свету. И Исмаилова сссгра плаче, нариче, гневи се на оца што јој својом бесом спута и ноге и руке, те не може да се и она освети Шемен-иаши и за брата и за несуђену снаху. Робиње и слушкиње деру антерије на грудима од јада, и плачући раде по авлији, по кући, посла се има много, данас, на тужан, волики нразник овај, дан смрти њихове „кјучукхануме." ХаФуз-Ахмед, отац, трезан, гологлав, обријане *) Соко.

главе, пре звер сад човек, мека срца, завукао руке под појас, хуче; иде око куће, дође пред кућу, а не улази унутра, не може, не смо. Најпосле уђе у кућу, у одају где му кћи лежи мртва; и кад је виде, зовну јепо имену, трипут: Фати-султан! Фати-султан! Фати-султан! Одјекује њено лоно име, њему мило а он зарида, изиђе из одаје; побеже у дно вотњака, изговори стењући: „Алла'! Отрашна ли је освета твоја! Алла'!".. . А јоргован опет мирише! опет лишће шушти и опет душе поветарац! Славуј у лугу од јасмина удесио још леише песму! И гугутке се избудиле, гугучу! Све птице дестур (допуст) узеле, певају! . .. Из далека, из једне баштованџинице допире кларнет и турска песма, турска момчад свирају и певају, песмом дочекали 'Ј&урђев дан. Из махале, не из ха<1>уз-Ахмодова комшилука (јер у комшилуку је тужно), већ из далека, чује се дахире, и песма; то буле, младе жене и девојке, певају у башчи између леха, крај пупољале руже, камо је ћуп пун воде и ствари с „намоном", спремљен за Мартифал. На улици симиџије, салебџије, вичу; њачу магарци. Једно Туре јаше магарца искићена врбом толико, да му се само уши виде, и извија кроз нос, нову сокак-туркиси (сокачку песму), с веселим напевом, припевом: „А! х&! ха! Дервиш Баба! „Љуби младу, удри отару кадуну!" .. .0 маха на мах припуцају пушке. . . Јаче кларнет пишти. .. И бубњи се и зурие чују чак из далека, из циганске махале... Живот. Фати-султан лежи мртва. XIX На брегу под Јастрепцем, на 'Бурђов дан, омркоше два гроба, једап обрастао у бујну траву; други нов. . . Над самим гробовима је густа гора, те ће двоје драго будити тугованкама и севдалијским песмама славуји. Отац је бацио шаку земље више кћерине главе, да јој је земља лака; а да ли ће мајка моћи посути пиринџа по кћерину гробу, за покој кћерине душе, Аллах зна. Но они ће се обоје, родитељи Фати-султап-ханумини, молити Богу за њену, њену душу а и ми јој велимо: — Алла' рахмет олсун! * Пре десетину година, у Старој Србији, у Митровици, уби један млад Арнаутин младога ћатиба Хасан-боја, Цариграђанина. Зашто га уби нико не знаде; а сваки знаде да му млади ћатиб не бејаше ништа учинио. После се чу, да је тај Арнаутии син једнога старца досељена после српско-турскога рата из Топлице, из племена В#јњаци, а ћатиб унук Бал-бејов, праунук Шемси-иаше лесковачког. Ва крв сина поглавара војњачког није узета крвнина, те је освећена крвљу, и то после пола столећа, и више.