Нова искра

— 269 —

истина да у шта ко умре, у томе га виде на оном свету његови. — Истина, бебег'м. И ја знам. . . истина. Ама што питаш ?... Ти ћеш мајци да оздравиш, иншала ?! па ево га Хедрлес, красна хава (ваздух) .. . Сваки дан ће топлије. . . Начинићемо ти леп тахтариван, па до Белога Мора ћемо то тахтариваном, од Белога Мора ђемијом ... Носићемо те у Отамбол, па аде, па румелијска страна, и анадолска, на БосФору, откуд се сунце рађа: и грознице и кашаљ, све као руком однето. . . Оздравићеш мајци, иншалла'!... Мајка је узе љубити, да сакрије сузе, јер ако њу још надом заварава, себе више не може. Мајка је љуби, а она: — А, а! Нов тахтариван мој, без врата и пенџера, из џамиЈе .. . Покрите га дувком из Топлице.. . што је Исмаил спремио за моје лице . . . Овај тахтариван неће носити Цигапи . . . Турци не, и Арнаути ... Јок у Стамбол.. . Ох, мајчице! Носите ме на брег под Јастрепцем, за Алахову љубав! .. . И тамо је хава сам мирис... И тамо сунце као на анадолској страни ... Нека ми је конак тамо . .. Носите ме, Алла' ашкн'а! — Аман, бебег'м! промуца мајка, па зајеца. Вна она: тахтариван из џамије — мртвачки сандук; конак на брегу под Јастрепцем — гроб. Фати би лакшо. Зна она, мусломанка, да ко жељу самртнику не испуни, четрдесет дана га Аллах не погледа; а кога Аллах де погледа један трен, на душу му пада грех тежи од најтеже стене. — Исмаил! . .. Исмаил! Добро дошао! Добро дошао! рећи ће му сабајле сестра. — Ево мене, Фати-султан, кумријо! Вар ме не познајеш. — Познајем те, Садије-ханум, ђозум . .. Иди под Јасгребац . .. Исмаил ће на ату у ђурђевску зору... Се®а ђелд'н! Се®а ђелд'н! (Добро дошао! Добро дошао!) Тако у очи Ђурђева дана, и сву ноћ; а сад у ђурђевску зору: — Отворите пенџере. .. Послушаше је. — Врата отворите. Отворише и врата; свеж ваздух, мирисав испуни одају... — Трећи ће нетли сад, изусти мајка шанатом, с болом, са страхом. Јесте, трећи ће петли. Ту је већ Т>урђев дап, јунак Хедрлес, на ату, с миздраком, у златним хаљинама, окупан, намирисан мирисом јоргована, искићен исцветалом врбом. Не; на глави му венац од врбе, и око паса врба; и ату му грива врбом накићена.. . Сав град будан, одавно; искићене му широке кућне стрехе, и дућанске, и авлијске ограде, и капије, и пенџери и врата: свечано се дочекује

најрадоснији дан у години, Ћурђев дан. . . Шкрипе врата, лупају каииџици, клопарају по калдрми дворишта налуне, клеиећу папуче, звече котлови.. . Све живо већ одавно будно; жене и девојке, и млади људи, и момци, и деца, све се .већ окунало, нре сунца крај пуне пупољака руже, под вишњом, под исцветалом јабуком, у води са седам бунара и испод левог воденичког камена, где је, од синоћ, селена, копитњака, коприве, расковника, и још пуно трава. . . Све се то окупало пре сунца; а Фати-султанхануму ће после сунца. . . Окупани дочекују окупана јунака. . . Из врта, из непрегледног вотњака ха®уз-Ахмедова са свакојаким воћкама, обученим у густо ђурђевско лишће долази мирис: мирише јоргован, мирише јасмин, мирише исцветало воће, мирише росна трава. . . Шушти лишће крај пенџера одаје где лежи Фати-султан, покреће га поветарац; славуј је удесио у лугу од јасмина слаткотужну песму. .. Песма се чује, из далека, турска песма, и блејање јагањаца...; по росној трави повела деца наки-

Васиљев

Мочар ћене, обојена чела јагањце, које чувају за курбан-бајрам. . . Месец је зашао, звезде су утрнуле, дан се забелоо; закукурекаће трећи петли. .. — Гледајте на сат.. . Спремајте ме.. . Завијајте

ме.

јок , прво ми даЈте огледало.

Дадоше јој огледало. — Сурме ми дајте. И сурме јој дадоше. Мршаво руке дршћу... Малаксаше. . . — Немој, чедо, сурме сада. . . да ми те не урекну. .. Жали је мајка, да се пе мучи навлачећи на очи сурме, па тобоже се боји урока. Метни ми на чело ладен, мајчице, шербете. . . , иа се не бој урока. Метнуше јој ладен насред чела. — Е, азр. . ., време је. . . Мајка зајеца. .. Изведоше је, изнесоше је из собе. — Фати-султан, кузум, отвори уста.. ., земзем. . .