Нова искра

— 276 —

Локомотива писну, чу се звук трубе н вов се крете полако... Мало иосле уваља се коидуктер у куие и прегледа карту риђебрадога. — Грозно, брате, вреие ! — рече он и стаде код врата. Јова је седео и ћутао, а риђебради прихвати: — Вала баш! — ' и све се ућута. Кондуктер кад виде да овима није до разговора, махну руком као да хтеде још нешто рећи и изиде из купеа. Риђебради је гладио бркове и браду, подизао ноге да види да ли се блато осушило на панталонама, па се иајзад загледа у Јована. — Што ли се уцрнио овај овако? — упита се. После скрену пажњу на Јованов златан лаиац. Ланац му иде преко средине трбуха, а при крају му, баш до џепа, виси једна сличица. Гледао је у слику, али није могао ништа разазнати. Лосле се ману слике и ноче да се мешкољи. — Куда путујете, господине, ако смем упитати ? упита он наједаред Јована. Јован се трже из мисли и пређе руком преко чела: — У Пирот! — Поћута мало, па као да је осетио да је мало казао настави: Жена ми је умрла. Риђобради му рече: — Сажаљевам случај који вас је задесио! после додаде у себи: „Па оно му је жена што виси о ланцу! Чини ми се сад јој видим јасно само очи... Дивие очи! како нежно гледа"... После се узнемирено запита: — „Где ли сам ја видео такве очи? Опомињем се да су једне биле баш такве. Не могу се сетити баш никако." — Ето таман стигох у Београд, а кад депеша дође: „Јутрос умрла Отана." И Јован дубоко уздахну и поче нешто да тражи по џеповима. — Стана се зове! Стана! — шапутао је риђебради. И ја сам волео једну Стану... Нисам је управо баш волео, него онако ... — Ето на, видите! говорио је Јован риђобрадоме, и тури му под нос денешу. Ето! и удари прсгом о њу: само ми јављају да је изненада умрла... Бар да су ми јавили од чега, па ајде де. 0 какви су! — и ту страшно погледа у риђега. Риђебради је климао главом. — Баш ништа, ништа! — Тхе шта ћете ? Вбунили су се, тхе... Јован га није ни слушао. Риђебради се сети оне Стане која је такође била из Пирота. Једнога вечера кад су се враћали из Цариброда, она је седела с матером у једним колима, а његов је коњ каскао поред кола. ГГред њима је широк бео пут, а са стране ливаде... Месец изашао и гаета се преко свода... Ветрић духне покаткад... Он притера коња ближе колима и ухвати полако белу, малу ручицу Станину: — Волиш ли ме? А она подигне мало главу, зенице јој се мало рашире. — Колико? А бабица, њена мајка, дрема у колима и нешто шапуће кроза сан... — Их, куда сам отишао! трже се риђебради. — Нисам никада волео, нити ћу...

— Еј, Стано, Стано! — узвикну Јован. Риђебради погледа у Јована, спусти поглод опет на ону сличицу. — И она се Стана удала! ЈПта ли ми је писала оио последњи пут?... — И он метну прст на усне да би се боље сетио. — Сећам се... Молила ме и носледњи пут да јој речем да ли је волим. Ако је волим, не морам је узети никада, али се она неће ни удавати. Ала ми је било у почетку тешко... Нисам знао шта да радим... После сам одговорио ... Шта сам одговорио ? Да... Одговорио сам како је никако не волим и да.. . да се може удати, тхе... Јован је увелико бројио дугмета на нрснику риђебрадога. Баш кад дође на последње дугме, учини му се да оно личи на око Станино. Покуша да истера њену слику из памети, али узалуд. — Један, два, — броји он дугмета, али Стана се помоли. Глава поче да га боли. Попустио је и мислио је на Стану. Она опет лежи на столу. Очи затворила а уста мало, врло мало отворила. Само што није прсла у смех. После као да поче да се смеје. Јован скочи брзо и уилашено са седишта. Морао је ма штогод рећи, иначе би нолудео. — Господине, господипе, — почо дрхтавим гласом, — не знате како сам је волео. Била ми је све и сва. Кад је била свадба, била је болесна, тако болесна... После је оздравила, али је била увек тужиа, тако тужна... Ту прекиде па иастави у себи, али приметно узбуђен и потресен: „Гле сада како се смеје... Не смеј се, молим те!.. к Руке му се дигоше у вис, па се брзо спустише малаксало низ тело: „ Што се смејеш ?.. Гле и она отвара очи !.. Како ме гледа..! 1Је гледај ме тако, молим те..! Не гледај ме тако..! Не смеј се, затвори очи! Полудећу, Стано! Слатка Стано, волим те, волим... Ништа ти нисам на жао учинио..." Риђебради скочи еа седишта. — Умирите се господине, умирите се. Знам да вам је тешко, али, тхе... И ја сам патио, много сам патио, па иишта... Прислоните мало главу на окно прозорско, тако. Биће вам сада боље... Јован је дрхтао целим телом. Очи су му светлиле, дубоко упале у дупље. — Хвала вам, господине, хвала... Лакше ми је сада... Кондуктер наиђе: — Молим карте, Сталаћ. Риђебради извади брзо карту и даде му је. На нољу је ночело да свиће. Киша је одавна престала... Точкови заклопораше лакше, магаина писну и чу се коидуктеров глас: — Сталаћ, три минута! Риђебради се спреми брзо. — Господиие, имам част да вам се предсгавим: Сима Петровић, судија. Не узбуђујте се више немојте ни па што мислити. — Јован Стојановић, рече Јован. — Хвала вам, велика вам, хвала! и стеже му руку. Риђебради се споведе мало. — Оп је дакле узео ону моју Стану... Стана је умрла, Стана... Али се ииак савлада и изиде, споводећи се, из купеа...