Нова искра

— 277 —

Јбнералова кћк

Р О IV! Д н иапксао

(НАСТАВАК) I ојзи није добро, ах, није добро! са бригом судбина била сасвим друкчија.

у срцу иомисли Занаида Петровна, дубоао се загледавши у Маничку о јутарњем чају. Млада девојка била је бледа, испод очију реље®но су се издвајали дубоки тамни кругови, трепавице су биле као у запаљењу, а у очима се опажало неко ненормално узбуђење. — Јеси ли добро спавала, Маиичка? — упита Винаида Петровна наливајући чај. — Добро! — одсечно одговори Марија Владимировна и, не гледајући на матер, поче хитно пити чај. — Ти као да ниси потпуно здрава. .. — Ја? 0, не, сасвим сам здрава ... Ту нервозно сними плећима, као да јој грозничиа језа прође кроз тело. — Седиш крај прозора ... Може бити дува... Треба да се преместиш... — Данас си ми досадна ... Брзо за тим попи свој чај, нагло усгаде и оде. Зинаида Петровна отпрати је тужно изненађеним погледом. „Није се сасвим отопио лед у твојем срцу... За мало је ојужило" — помисли она, а мисао да оно старо може опет почети, учини јој се несносно тешка. „Опет ће почети да ме љути и да ме гони својим пребацивањима, оштрим као игла, опет, опет, опет... А тако је све лепо пошло. Људи добри, не могу бољи бити, весели и љубазни... Могло би се баш лепо поживети, а она, гле, по старом !" И пред очи јој изиде време што га је проживела у Марловки док се Маничка није уразумела. Тада с*' неоиажено вукла и примала ударце као стара кљусина, која се више не осврће нити протестује, јер зна да се тиме неће сачувати од удараца. Али сад је поскочила, кљусини су пусгили на вољу, познала се са зеленим пољем, с одмором, са слободом, — а гле! опет улар, узда, презање и ударци, ударци ... То је ужасно, то се више не може трпети. А како да се то промени? Она још није стара и можда Судбина хоће да још много година поживи, па зар да јој сав остатак тих година прође у казни ? За што ? Зар је само једина Маничка несрећна? Зар и она, Зииаида Петровна, није такође све изгубила? Добро, замислимо да су Маничкини они новци, 50.000 ... У томе и јесте ц«ла ствар. Да нису потрошени, Маничкина би

То је истина... Па ипак нијо их она, Зинаида Павловна, упропастила, него он, немарни човек ... А шта је она? Она је жена, слабо створење нтичје памети... Да, у ње је птичја памет, она то врло добро зна... Спахија јавно иде за њом. Јуче као да је сав био на опругама и само је у њу гледао. Значи да је у ње остало још понешто чиме се може задобити. Само кад би хтела... Да ли да му донусти или не ? Доиста, смешно је нробирати у њезину положају. Шта је њој остало ? Какве радости? Само неискусна Маничка може пробирати. А то је од ње и глупо и непрактично... Ето, овај снахија тако је у њу гледао целога вечора да би је, изгледа,

И. И. Шишкин

М едина породица

само када би прстом мрднула, тога часа запросио и оженио се њоме. А он није рђав. Има прилично земље и свињарник. Само од свињарника има годишње више од једне тисуће. Он јој је то сам говорио. Већ јој је и наговештавао да му је за кућу потребна и домаћица... Глупа Маничка! Казала му некакву дрскост, и он је, дабоме, напустио ту своју намеру. А шта ли би било да се нешто окренуо и занросио њу, Зинаиду Петровну? 0, она би била паметнија од својо кћери... И шта би она хтела? Не пада се ваљда да ће се вратити оно што је некада било. Или може бити рачуна на Поњаћева, да ћо се предомислити ? Како да не ће! Није ваљда тај Поњаћев баш тако глуп. Јамачно до сада није пропуштао време, па је ваљда другу воћ и нашао. Највећи је недостатак Маничкин што не познаје свет, што